ВАТИКАН

ХРВАТСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ЈЕ НАСТАВАК ЧИШЋЕЊА СРБА

Покојни патријарх Павле је имао јасан став о посети папе Србији. Изгледа, и довољно разлога за то

Прошлонедељно формирање Хрватске православне цркве изазвало је запрепашћење код многих припадника Српске православне цркве. Преосвештени владика далматински Фотије упутио је писмо председнику Хрватске изражавајући озбиљну забринутост због овог политичког чина који директно подсећа на времена НДХ. Одговора није било, али су хрватски аналитичари указали на правне могућности које таквој иницијативи омогућују реализацију. Поводом свега овога није се огласила ни Католичка црква, а чини се да би њена хијерархија имала доста тога да каже.

Ово би могао да буде добар повод да се постави питање односа Србије, српског народа и Српске цркве са Католичком црквом. Морамо се подсетити да је Католичка црква активно учествовала у прогону, покрштавању и физичкој елиминацији Срба током Другог светог рата. Свештенство није само благосиљало злочине и насилно покрштавало, већ је на десетине фратара директно окрвавило руке, учествујући у покољима и клању. Најчувенији је фра Томислав Мајсторовић (фра Сотона) из манастира Петрићевац, где је иначе Јован Павле Други служио мису приликом своје посете БиХ. О свему томе се у оквиру цркве није много говорило, а надбискуп Бозанић је први католички веледостојник који је тек 2009. званично посетио Јасеновац.

Крајем рата Католичка црква је користила своју инфраструктуру за извлачење и склањање усташких првака, па се тако Артуковић крио у једном манастиру у Ирској. Анте Павелић је сахрањен на католичком гробљу Сан Исидро у Мадриду.

Католичка црква у Хрватској је по сопственом признању дон Живка Кустића страховито много урадила за разбијање Југославије. Они су у периоду 1975–1984. током низа акција у оквиру прославе хиљадугодишњице хришћанства у Хрвата ментално припремили хрватски народ за отцепљење промовишући идеологију према којој су Хрвати заробљени у југословенском затвору из кога треба да изађу.

Чињеница да на челу ХПЦ треба да буде извесни Јелисеј Лалатовић, Никшићанин, рашчињени свештеник СПЦ који је био активиста такозване Црногорске православне цркве, никога не сме да изненади. Реч је о два пројекта који су део исте стратегије иза које великим делом стоји управо Католичка црква. Корени ове идеје налазе се у деловању Штедимлије који је у католичким листовима тридесетих година промовисао идеју о Црној Гори као црвеној Хрватској и о Црногорцима као црвеним Хрватима. Управо је он за време рата био један од челника Хрватске православне цркве.

Идеју о црвеним Хрватима, коју је најдетаљније развио фра Доминик Мандић 1952, обновили су црногорски либерали и Штедимлијин наследник Јеврем Брковић, који се током последњег рата оглашавао у „Гласу концила“. И пројекту независне Црне Горе и пројекту стварања Црногорске православне цркве велику помоћ давао је утицајни покојни которски жупник Бранко Збутега. Како је Брковић објаснио, стварање ЦПЦ треба да буде први корак у одвајању пастве од Српске православне цркве и српског идентитета, да би следећи био прихватање уније, а крајњи циљ „повратак“ у католичанство. Оживљену причу о ХПЦ не само због Лалатовића треба посматрати у истом контексту: даље круњење СПЦ и српских етничких простора.

Код нас се последњих година често говори о екуменизму и о иницијативама курије који иду у том правцу. Тачно је да је посебно у време Другог ватиканског концила Јован Двадесет Трећи направио искорак у правцу контаката са представницима других цркава. Међутим, на снази су и даље одлуке Првог концила о непогрешивости папе као и Канона из 1917. који је ову цркву у потпуности централизовао. Суштински, Католичка црква никад није одустала од сопственог примата и настојања да се читав хришћански свет стави под управу папе.

Занимљиво је такође да је Католичка црква све време била против Туђманових планова о подели БиХ са Милошевићем. Објашњење налазимо у важним мемоарима Душана Биланџића „Повјест изблиза“. Он тврди да је „мудра црква“ видела даље од Туђмана сматрајући да се чак мора истрпети и лошији положај католика у БиХ како би се остварио кључни циљ: спречавање настанка српске државе са друге стране Дрине. Франковачке концепције су изгледа и даље на снази: Дрина остаје лимес, а православци западно од ње су непожељни.

Католичка црква је, коначно, не само верска институција већ и политичка сила (довољно утицајна да Словенији и Хрватској обезбеди признање), али и богата мултинационална корпорација. Она поседује и једну од најбољих обавештајних служби на свету, али и најстарију дипломатију која је мајстор протокола. Стога се чињеница да је дан пре посете председника Србије папи био примљен човек који пева Јасеновац и Градишка стара, не може сматрати грешком већ јасном поруком. Упућени сматрају да је Србима јасно представљен континуитет једне политике која им нуди или унију или Јуру и Бобана.

Покојни патријарх Павле је имао јасан став о посети папе Србији. Изгледа, и довољно разлога за то.

Извор Политика, Београд

КАКО ЈЕ БЕЛОРУСИЈА ПОСТАЛА ПОЛИГОН ВАТИКАНСКОГ ПРОЗЕЛИТИЗМА

Лукашенко је преко папе решавао проблем своје репутације и легитимизације режима, а Ватикан преко Лукашенка јачања својих позиција у Белорусији“

У веома жустрој геополитичкој игри, која се данас одиграва на “великој шаховској табли”, Ватикан игра асполутно одређену улогу. Ослањајући се на моћни ресурс својих политичких, дипломатских, обавештајних, финансијских и других могућности, којима располаже као црквено-државна структура, Ватикан врши глобалну идејну експанзију, усмерену у правцу аргументовања неопходности стварања “светске политичке власти” као јединог спасоносног корака за човечанство, које је запало у дубоку и свеобухватну кризу. Чак ни Светски савет цркава, већ управо папска Столица, оличава данас политику екуменизма, која има за циљ да уједини човечанство на основу тобоже универзалних вредности, гарантом којих је папа Римски са правима која му обезбеђује догма о “непогрешивости”, која и до данас остаје темељни принцип папске власти. И циљ тих “дијалога”, које данас активно води Римски понтификс са представницима других конфесија (све до “чисто приватних” сусрета са Далај-Ламом), није у уједињавању, већ у постизању признања ауторитета Ватикана као водеће религиозне снаге у савременој светској политици. Вера у Бога треба да буде замењена вером у папу, који је на земљи постављен уместо Бога.

У односу на Русију мисија Ватикана остаје непромењена током векова. Она је усмерена у правцу промене темеља руског духовног уређења, у правцу минирања вековних принципа погледа на свет које је формирала православна вера. У најтрагичнијим тренуцима руске историје, када су у питање доведени не само очување државне независности него и опстанак Руса као народа и очување наше самосвести, Ватикан је упрезао све своје снаге како би собом заменио Православну цркву. То се нарочито испољило у годинама револуције и грађанског рата, када су католици отворено говорили да „бољшевизам пружа могућност да се Русија покатоличи“ и да је православље „сазрело да падне у руке Рима“.

Данас преживљавамо исти такав историјски прелом. Циљеви Ватикана нису се променили - променила се само његова тактика. Данас католицизам покушава да се представи у лику „духовне сестре“ православља, која помаже у борби против безбожног атеизма и бездуховности. И то у време када је одступање католицизма од хришћанског учења, што је постало главни разлог дехристјанизације Запада, достигло свој максимум.

NOSTRA AETATE

Главни показатељ те обнављачке политике коју католицизам спроводи од времена Другог ватиканског сабора (1962-1965), постало је његово зближавање са талмудским јудаизмом. Почеци тога су утемељени усвајањем декларације „Nostra Aetate“, која је формулисала хришћанству противречну одредницу о неповредивом очувању мисије јудеја и самим тим учврстила духовно сродство последњих са хришћанима. Међутим, ако је за католике „дијалог“ са јудаизмом значио почетак помирења, онда је за последње реч о добро смишљеној стратегији преиспитивања темељних одредница хришћанског учења.

Та стратегија разрађена је после Другог светског рата и на оштрици ње тезу о томе да хришћанство садржи у себи „учење презрења“ у односу према јудејима, што је, ето, главни разлог за светски антисемитизам новијег доба. А то учење се са своје стране повезује са принципијелном хришћанском одредницом о лишавању Израела земље и благодети, што јудејски богослови квалификују као да Црква „истискује“ Израел и сматрају то најопаснијим. Отуда и тврдње о томе да холокауст треба третирати као „кулминацију вишевеконних прогона управо од стране хришћана“ и да хришћанско учење осећа потребу за фундаменталним „прочишћењем“. Процес „прочишћења“ требало би да се одвија у три етапе: 1) признање својих грешака (исповест); 2) преобраћање у друго понашање (покајање); 3) поправљање (искупљење).

Прву етапу „прочишћења“ католицизам је већ прошао створивши нову теологију јудејско-католичких односа. Изједначивши старозаветну религију са савременим јудаизмом, нова католичка теологија је почела радити у правцу сближавања принципијелно различитих религиозних погледа и етничких норми, а фактички – на одбацивању Новог Завета. Она је признала очување изабраништва јудеја, који су „старија браћа“ хришћана, веру у истог као и њиховог Бога и такво тумачење и читање Библије које допушта јудаизам. Из званичних католичких докумената избачено је свако помињање да су јудеји убили Христа, унесене су промене у литургијске текстове који имају антијудејску усмереност. Међутим, најиндикативнији гестови су посета Јована Павла ИИ, а потом Бенедикта XВИ синагогама и молитвено комуницирање са рабинима, што представља отворено кршење црквених канона.

Данас католицизам прелази на другу етапу „прочишћења“ , које претпоставља увођење „учења поштовања“ према црквеном катехизису и дидактичким текстовима у циљу формирања поколења католичких богослова који мисле „на нов начин“. Тај задатак и решава Бенедикт XVI. Недавни скандал око епископа Виљамсона показао је ко и како управља Римским папом.

Данас сваки активни „дијалог“ православља са католицизмом представља увертиру у „дијалог“ са јудаизмом, коме је једино прихватљиво хришћанство заправо хришћанство без Христа, Сина Божјег. Први кораци у том правцу већ се предузимају, а за експериментално поље изабрана је Белорусија. Експанзија католицизма у ту земљу одвија се у знаку захтева за већом „отвореношћу“ белоруског друштва.

Данас у католике сврстава себе око 14 процената становништва Белорусије, али је ипак реални идејно-политички утицај Ватикана у тој земљи знатно већи. Католици Белорусије не само да обављају широку добротворну делатност него и оснивају политичке партије, различите професионалне и друге друштвене организације, инфилтрирају се у првом реду у омладинску и интелектуалну средину. Овде они углавном акценат стављају на подршку витешких ордена, који имају отворену прозападну усмереност.

Садашњи митрополит Минско-Могиљевски, архиепископ Тадеуш Кондрусевич је у октобру 2009. године посвећен у витезе Малтешког ордена са титулом почасног конвентуалног капелана. На церемонијалу уручивања ордена амбасадор у Белорусији П. Ф. фон Фурхер је истакао да је та земља постала „место сусрета између Истока и Запада, земља у којој велике хришћанске цркве – католичка и православна – братски коегзистирају и сарађују“ и изразио наду да ће у Минск 2010. године доћи папа Бенедикт XVI.

Белоруско руководство, које је раније давало предност Руској православној цркви у односу на друге конфесије, почело је спроводити нови курс тврдећи да је Белоруија држава од искона вишеконфесионална, у којој су традиционалне религије православље, католицизам, јевангелистичко-лутеранска црква, јудаизам и ислам. У духу „новог прилаза“ јачању ауторитета католичких кругова у Белорусији се поклања посебна пажња, што се изражава у првом реду у подршци Гродњенској и Пинској духовној академији Римокатоличке цркве. Званични Минск налаже да се поклања стална пажња сарадњи са католичким организацијама у сфери духовно-моралног васпитавања друштва и ширења њиховог учешћа у социјалном животу земље. Све је то довело до активирања католичког прозелитизма у сфери образовања, што је нарочито приметно у делатности Института за теологију Белоруског државног универзитета и Фонда Св.Ћирила и Методија, који су постали центар подрђке филокатолика.

ЛУКАШЕНКОВА РЕХАБИЛИТАЦИЈА

Сведочанство тога да је Ватикан на достојан начин оценио „нови прилаз“ белоруског руководства догодило се када је папа у априлу 2009. године примио председника А. Г. Лукашенка. Била је то прва званична посета лидера Белорусије Европи од 1995. године, када су га у европским престоницама унели у „црни списак“. Тада одржани сусрети Лукашенка са шефом Малтешког ордена М. Фестингом, премијером С. Берлусконијем и министром иностраних послова Италије Ф. Фратинијем очигледно су нагласили да се Ватикан већ третира малтене као главни партнер Белорусије у успостављању односа са Европом. Са своје стране, Белорусију папа третира као „место сусрета основних хришћанских религија“ – управо је на белоруској земљи Лукашенко предложио да се одржи сусрет папе и Московског патријарха. Како је наглашено у белоруским медијима, самим тим је Лукашенко решавао проблем своје „репутације и легитимизације режима, а Ватикан – јачања својих позиција у Белорусији“.

Данас су се те позиције толико учврстиле да се и у Белорусији почело говорити о хришћанско-јудејском зближавању. У новембру 2009. године у Минску се догодило нешто јединствено – одржана је међународна научна конференција „Хришћанско-јудејски дијалог: религиозне вредности као основа за узајамно поштовање у грађанском друштву у условима глобалне економске кризе“, у оквиру које су се по први пут у историји Белорусије на канонској територији Руске православне цркве састали овлашћени представници хришћанских и јудејских заједница уз учешће еминентних европских, израелских и белоруских експерата. Главну подршку у организацији конференције пружили су представници Ватикана, а да је то тако сведочи учешће на конференцији кардинала Валтера Каспера. Карактеристичан детаљ: међу учесницима округлог стола, којим је окончана конференција у Минску, налазио се само један православни свештеник, али су зато ту учествовала тројица рабина, неколико шефова јудејских заједница и петорица католичких свештеника.

Како је то отворено приметио белоруски коментатор А. Шуман, „стиче се утисак да белоруско православље, које је и даље део Руске православне цркве, ипак постаје више европским, либералним, ако га упоредимо, рецимо, са православљем московских кругова или кругова Санкт Петербурга“

Плодови такве либерализације показали су се веома брзо. Већ у фебруару 2010. године у Белорусију је допутовала Ариел де Ротшилд, директор банкарске групе Ротхсцхилд, којој је понуђена улога консултанта приликом спровођења приватизације у републици. Лукашенко је Ротшилдовој понудио да узме учешће у приватизацији између пет и седам државних предузећа. А 29. марта Лукашенко је имао сусрет са представницима низа крупних америчких корпорација – “Ханивел”, “Мајкрсофт”, “АрвинМеритор”, “Ју-Ес Интернешнл Трејдинг Корпорејшн” и “ЕРС-Инжењеринг”, у току кога је изјавио, да ће америчким инвеститорима у Белорусији бити понуђени “најповољнији услови” и да би амерички бизнис могао да доприноси побољшању односа између Белорусије и званичног Вашингтона.

Историчари су одавно приметили, да традиционална схема западне експанзије укључује три етапе: најпре долазе емисари, потом трговци, а после њих – војници. Данас се то догађа истовремено. Улога Ватикана као проводиника идеје глобалног светског поретка све се приметније разоткрива.

Извор Фонд стратешке културе, Москва

Превод Р. Досковић