МОШТИ СВЕТИТЕЉА

[Увчанка]

Шта су мошти?

То питање сам много пута себи постављао. За мене нешто мистериозно, узвишено, нешто што уноси страх а у исто време и благодат Божију. По дефиницији под моштима и реликвијама светитеља подразумевамо његове телесне остатке, као и предмете, везане за земаљско битисање свечево. Поштовање материјалних остатака апостола и мученика за хришћанску веру, црква није увела неком позитивном одредбом, него је само допустила и подржала обичај - традицију, спонтано настао у народу: “Погледај народ, који иде на гробове мученика. Погледајте народе који горе од чежње за мученицима…” (св. Јован Златоусти ). На овај начин се удовољавало тежњи за поштовањем живота и дела великана, које се по смрти преносило на њихове земне остатке, јер су светитељи освећени као људи, духовно и телесно, и верници, поштујући дух светитељев, не могу бити равнодушни према (његовом) телу. Ава Јустин о томе каже:“Светост Светитеља се не задржава само у души њиховој, већ се неминовно распростире и на тело њихово, те је у Светитеља свето и душа и тело. И ми, побожно поштујући Светитеље, поштујемо целокупну личност њихову, не раздељујући при томе свету душу од светог тела. Отуда је побожно поштовање светитељских моштију природан саставни део побожног поштовања и молитвеног призивања Светитеља. Све то сачињава један недељиви подвиг, као што душа и тело сачињавају једну недељиву личност светитељску. Очигледно, Светитељ за живота на земљи непрекидном и једнодушном благодатно-врлинском сарадњом душе и тела свог, постиже светост личности своје, испуњује и душу и тело благодаћу Светога Духа, и тако их претвара у сасуде светих тајни и светих врлина. Стога је сасвим природно указивати побожно поштовање и једном и другом светом сасуду Божје благодати. Јер благодатна сила Христова прониче, облагодаћује све састојке човекове личности и сву личност као целину. Непрекидним еванђелским подвизима Светитељи постепено испуњују себе Духом Светим, тако да и света тела њихова, по речи светог Апостола, постају храмови Светога Духа . Уселивши Христа вером у срца своја , а Бога Оца делотворном љубављу и испуњавањем заповести , утврдивши се у Духу Светом благодатним подвизима , Светитељи се отројичују, постају обитељи Свете Тројице , храмови Бога живога , и сав им живот протиче: од Оца кроз Сина у Духу Светом. И поштујући побожно свете мошти светитељске, Црква поштује храмове Светога Духа, храмове Бог живога, у којима Бог благодаћу живи и после телесне смрти Светитеља, и по премудром благовољењу Свом чини чудеса из њих и кроз њих. И та чудеса, која бивају од светих моштију, посведочавају да је побожно поштовање њихово од стране људи угодно Богу.” Саме по себи мошти су сведочанство да је Бог жив, а када су уз то мошти и мироточиве онда је то показатељ да се тамо где се јавља Благодат Божја побеђује поредак природе. Из мртве кости да точи миро - то је нешто што не спада у природне феномене. И једно и друго, опет, јавља се ради духовног окрепљења људи, да би Бога прослављали и да би Божјим путем ходили. Основна потреба људска јесте не само вера, него вера која се осведочује као истина, вера која је основа онога чему се надамо, или како каже Апостол Павле: 'Провера невидљивих ствари'.

То је и неки знак од Бога, подсетник људима. Некад је то најава целебне моћи потребитима, а некада откривање некога које од људи заборављен; хоће Бог да на тај начин подсети људе на његову врлину, подвиг, мучеништво.... Било како било, тиме се Бог прославља и људи се томе радују јер се радују присуству и дејству Бога живог. Православна црква никада од тога није правила неки велики догађај, то је за њу најнормалнија ствар. Црква све што се догађа, па и саму природу, осећа као чудо, тако да је и ово само једно од чудеса којим је Бог обдарио Творевину. За нас то изгледа нешто натприродно. У ствари, то је нешто што припада Богу који дејствује у људима који носе Бога у себи. Не може да се догоди да се Бог не пројави кроз оне који приме Бога у себи, било док су живи, било кад се упокоје. Побожно поштовање светих моштију, засновано на њиховом чудотворству, води порекло из Божанског Откривења. - Још у Старом Завету Бог је благоволео да свете мошти неких Својих угодника прослави чудесима. Тако је од додира светих моштију пророка Јелисеја васкрсао мртвац . Гроб и кости пророка, који је Јеровоаму претсказивао разрушење идолских олтара, били су у великом поштовању код Јудејаца. Патријарх Јосиф оставља завештање синовима Израиљевим да чувају кости његове у Египту, и при одласку однесу их у земљу обећану. Нови Завет је уздигао тело људско на небивалу, божанску висину и прославио га славом какву немају Херувими и Серафими. Најстарији познати пример поштовања моштију потиче из II века и везан је за св. Игњатија Богоносца, епископа антиохијског, чији су остаци после његове мученичке смрти у Риму (104-116) пренети у Антиохију, где постају предмет обожавања. Изражавање ове врсте пијетета нарочито јача од II века, када светитељским моштима почиње да се приписује корисна и чудотворна снага, а вера у то постаје неизмерна: градови и села отимали су се о мошти светитеља, делили их и преносили, уз велике свечаности, из једног места у друго. И од тада па све до данашњега дана свете мошти светих Угодника Божјих чудесима својим разливају бесмртну радост богочовечанске вере наше по срцима православних хришћана. Сведочанства о томе безбројна су; навешћемо само неколико. Како су свечано преношене и сретане свете мошти Светитеља, дирљиво описује Свети Златоуст у својој Похвалној речи о Светом Игњатију: 'Ви житељи Антиохије, отпустили сте епископа и примили мученика; отпустили сте га с молитвама а примили с венцима; и не само ви него и сви житељи успутних градова. Замислите, шта су све они морали осећати при повратку светих остатака његових! Каквом су се слашћу наслађивали! У каквом усхићењу били! Како су се радовали! Каквим су похвалама одасвуд обасипали венценосца! Као што храброг ратника, који је победио све своје противнике и у тријумфу иде са бојишта, усићено сусрећу гледаоци, не дају му чак ни на земљу да стане, него га подижу и на рукама носе дома, обасипајући га безбројним похвалама, - тако исто су и овог Светитеља сви житељи градова, почињући од Рима носили на својим раменима и предали нашем граду, славећи венценосца, хвалећи победника... У то време свети Мученик је је даровао благодат свима тим градовима, утврдио их у побожности; а од тога доба па све до данас он обогаћује ваш град.' . Црква је, прихватајући то као видљиво изражавање хришћанске свести благотворно за оне који га упражњавају и суштински упућено Богу, канонски регулисала на Седмом Васељенском сабору (787). Тада је формулисана и разлика између обожавања , које приличи само Богу, и поштовања, које се исказује светима. Приликом својих боравака на Истоку, Сава Немањић је куповао светачке мошти и доносио их у Србију, доприносећи на тај начин јачању њихових култова у српском народу. Истовремено, далековидошћу архијереја и државника, он је настојао на увођењу култа свога оца, преподобног Симеона Мироточивог, што је било незамисливо без његових земних остатака. Зато је услишио молбу Стефанову (свога брата и потоњег “првовенчаног” краља) да свете и мироточиве мошти њиховог Оца пренесе (са Свете Горе) у Србију да се светим молитвама вашим просвети ваше отачаство, и сви ми будемо благословени да би се светим молитвама вашим и доласком вашим свемилостиви Бог смиловао на нас, и расејане наше сабрао, и противнике наше уништио. Још неке околности су допринеле да Растко Немањић послуша овај вапај из отаџбине после пада Константинопоља (1204), једно одељење западних крсташа заузело је Свету Гору, настојећи да је подвргну папској власти. Код светогорских монаха настала је велика зебња за судбину светиња, јер су се тзв. “ослободиоци Христовог Гроба” већ у Цариграду показали “горе него најгори варвари”, разграбивши, уз живо учешће латинских монаха и опата, светитељске мошти. Страх за судбину светих остатака Родитељевих и његове државе, определио је најмлађег Немањиног сина да их донесе у Студеницу (1207) и над њима измири завађену браћу Стефана и Вукана, у складу са веровањем, нарочито распрострањеним код нашег народа у средњем веку, да поштовање моштију светаца- великана штити човека, његову околину, народ и нацију од непријатеља, особито у боју, у рату. Најочигледнији доказ за то је спаљивање моштију св. Саве, које су Турци предузели (27. априла 1594) како би огњем уништили дух Светосавља, по њима узрок и повод свих родољубивих, ослободилачких узлета српске “раје” у дванестом столећу.

Постоји још много моштију светаца. Атеисти су настојали да убеде људе како свете мошти нису мошти, него мумије које су балсамовали попови. Међутим када су научници узимали мошти на анализу нису открили никакве знакове мумификације.

После тога атеисти су тврдили да мошти нису толико дуго времена иструлиле због специфичне земље у којој су се налазиле, која је имала постојану температуру и постојану влажност. Тако тврде атеисти из Кијева и у граду Печори, али су им тврдње лажне. Једноставно је немогуће да на читавој планети где постоје свете мошти буде иста температура и иста влажност тла. Немогуће је да иста температура и влажност буде у Европи и Сибиру. Навешћемо још један случај који се догодио у Кијеву. Године 1961. атеисти су затворили Кијево - Печерски манастир и одлучили да свете мошти баце у реку Дњепар. Мошти су ставили у возила, али десило се чудо. Возила се нису могла померити с места. У том тренутку као казна за злочин над светињом у реону 'Курњевка' који се налази у граду Кијеву десила се за атеисте необјашњива природна појава. Земља је почела да подрхтава и да се преврће. Срушило се много кућа, фабрика, школа, превртали су се трамваји и погинуло је много људи. За овај случај знали су сви Кијевљани, али остали људи не знају о томе ништа јер новине нису писале о томе.

Навешћемо још један пример. Да би се уверили у својој невери атеисти су у циљу научног експеримента однели труп једног мртвог човека у пештару где су се налазиле свете мошти. Трећег дана труп је почео неподношљиво да смрди па су га морали однети. Какво незнање. Из свега што смо писали о светим моштима разуман човек може закључити да мошти нису природна појава него су резултат светога живота и резултат деловања благодати Светога Духа. Постоје и вештачке мошти као на пример Лењина, Димитрова, Стаљина (његове су мошти уклонили). Познато је и мумифицирање фараона у Египту. Свети Оци објашњавају да су то тела тако великих грешника, да земља неће да их прими.

[Увчанка]

СВЕТО МИРО

Свето миро тече и из костију и из нетрулежног тела светитеља, или из његове иконе - та појава ни уком случају није природна, нити подлеже под природне нама познате законе. То је Божији закон, коме је све могуће. И сав тај смисао остварују се и у свом надприродном јављању – мироточењу, када миро на надприродни начин истиче. Физички и физиолошки та појава је необјашњива; конпоненте тог чаробног масла уопште се не налазе у меким ткивима или у костима човека, па тим пре ни у обичном дрвету или камену. Тиме је тај догађај чудеснији. Миро у Светом Писму и у Светом Предању представља симбол Божије милости, мира и љубави. Подсетимо се речи 132 псалма: Како је лепо и красно кад сва браћа живе заједно. Као добро уље на глави које капље на браду Аврамову. Глас Женика Христа у Песми над песмама пореди се са разливеним миром. Још на Синајској Гори Бог заповеди Мојсију да начини нарочито миро за свештенопомазање. Такво миро је постало симбол благодатне власти. Касније су се миром помазивали цареви, пророци и свештеници. Миро је такође служило и за погребно помазање. Када је Марија Магдалина излила на Христа скупоцено миро, она је приготовила Његово тело за погреб. После је миро постало симбол Духа Светога и Његових дарова. За време Свете тајне миропомазања свештеник помазује новокрштеног речима; Печат дара Духа Светог. На тај начин у миру је сабрано значење Дара Духа, символи Божанске милости и благодати а такође и погребења. Мироточење није потврђено у Светом Писму, међутим то чудо је присутво у Светом Предању, скоро од самог почетка цркве. Из гроба Светог Јована Богослова сваке године на дан његовог празника истицало је неко фино миришљаво миро од кога су происходила многа исцељења. У делима Апостола Филипа говори се о томе како је после кончине Апостола из њега текло благословено миро. У мучеништву Светог Теодора такође се говори о течењу мира из моштију Светитеља. Тим чудом је посебно прослављен Свети Димитрије Солунски, мученички пострадао 304. године кога су Грци назвали Мироточиви. У шестом веку у граду Сантину једна жена се изцелила користећи свето миро из кивота у коме лежи тело Светог Димитрија из кога истиче миро. И то миро је текло у толиким количинама да је велики број поклоника могао да узме за себе мало мира. Сачувало се пуно бочица од шестог до десетог века као очигледно сведочанство тог чуда. По сведочанству Светог Јована Дамаскина многа тела светих теку миро.

МОШТИ ЦАРА ЛАЗАРА У ЦРКВИ ЛАЗАРИЦИ У КРУШЕВЦУ!

[Увчанка]

LEVA RUKA SVETOG SAVE?

U manastiru Svete Trojicu nalazi se i ćivot u kome je ležalo telo Svetog Save sve do momenta kad je odneto na Vračar. U kivotu se nalazi i leva ruka za koju se veruje da je to ruka Svetog Save. I pravoslavni hrišćani i muslimani izuzetno poštuju ovaj ćivot i običaj je da se ispod njega provlače. Prošle godine ovde je bila jedna četvoročlana crkvena delegacija iz bugarskog grada Trnova u kome je Sveti Sava umro i gde mu je bilo prvo grobno mesto. Oni su bili ovde interesuju'ći se za ruku Svetog Save. Naime, kad je kralj Vladislav preneo telo Svetog Save iz Trnova u manastir Mileševu, Bugari su molili da im ostave jedan deo moštiju Svetog Save za uspomenu. I tamo, u Trnovu, nalazi se jedan prst ruke Svetog Save i zato su oni došli da vide da li na ovoj ruci nedostaje taj prst. I,

zaista, na ovoj ruci nedostaje jedan prst što sve ide u prilog tvrdnji da je ovo zaista ruka Svetog Save, iako se do skora govorilo da je ruka nepoznatog svetitelja - kaže iguman Ilarion.

[Увчанка]

HRISCANSKE SVETINJE NA DVA MILENIJUMA DUGOM PUTU DO CRNE GORE

Djelić Časnog Krsta Gospodnjeg, Desnica Svetog Jovana Proroka, Preteče i Krstitelja Gospodnjeg i Filermska Ikona Bogorodice
Tri čudotvorne Svetinje, Hristovom Žrtvom obilježene, dospjele su sa Bliskog istoka u Crnu Goru.
Njihovo dva milenijuma dugo putovanje karakterisala je stalna promjena mjesta u značajnim trenucima istorije, što, za takve vrijednosti, nije moglo da bude neprimijećeno i nezapisano po nekoliko puta – nanovo oživljene u ljudima, kao paralelna slika vremena.


Filermska Ikona Bogorodice

Hrišćanske Svetinje na svom putu pratile su interesantne priče, koje podstiču maštu, od koje se, kako sadašnje tako i naslijeđene, ne bi trebalo braniti, a ponekad, kao ovdje, i sa čuđenjem pitati: otkud da izaberu Crnu Goru kao svoje krajnje odredište?
Mašta djeluje realnije od onog što se dešavalo sa ovim Svetinjama, te ih je teško razaznati.
Svetinje su toliko putovale, pored ostalog, tražeći veću sigurnost kod istinskih vjernika... Koju su sigurnost i kakve vjernike našle u Crnoj Gori, vidjećemo. Ali, pitanje je: da li je samo to ovdje bio slučaj, ili se Velikom Žrtvom pomaže kome je teško pomoći?...


Kivot sa Desnicom Sv. Jovana Krstitelja



Šta sve povezuje tri od četiri navedene hrišćanske Svetinje: Desnicu Svetog Jovana Krstitelja, Filermsku Ikonu Bogorodice i Stopalo Svetog Apostola Luke. Upravo Apostol Luka je naslikao – živopisao Ikonu Bogorodice, kao savremenik, a ne zamišljajući je, kako se danas čini. Dodatno, Apostol Luka je pokrenuo dva milenijuma dugo putovanje Desne Ruke Svetog Jovana Krtstitelja, mada nije računao da će Desnica ići dalje od njegove Antiohije, grada u Siriji, gdje ju je prebacio iz Sevastije, grada u Palestini. Sveti Jovan Krstitelj bio je pogubljen od zlog Iroda i sahranjen u Sevastiji, čije Svete Mošti žitelji tog grada, iz velikog poštovanja prema njemu, nijesu dozvoljavali da se negdje odnesu, te se Apostol Luka opredijelio da prenese samo njegovu Desnu Ruku do lakta.
Tu prestaje dalja uloga Apostola Luke, prestaje u odnosu na Ikonu Bogorodice i Ruku Svetog Jovana Krstitelja, koje mnogo vjekova potom nastaviše putovanje po hrišćanskom svijetu.
Apostol Luka je drugim putem stigao u Crnu Goru u Manastir Kosijerevo. Stigao je da se sretne sa ovim Svetinjama, što je, u odnosu na toliko vrijeme i, time, spajanje autora i njegovog djela, veliko čudo, od kojeg je dosta ostalo po umanjenju što je dospjelo na leđima narodnog predanja.
Na Cetinju je formirana Likovna akademija, najmlađa na Balkanu, koja je, evo, dobila, najstariju na svijetu sliku za period hrišćanstva – Filermsku Ikonu Bogorodice, uz to dobila je i njenog autora – Apostola Luku, savremenika Bogomatere, te bi pristajalo da se u Crnoj Gori nađu sve zajedničke evropske institucije o autorskim pravima. Ali, kako Evropu dovesti u Crnu Goru, prije no ona ode tamo i kaže gdje se nalazi, kaže činjenjem, a ne pričom?



Sveti Apostol i Evangelist Luka
Kralj Aleksandar I Karađorđević, 1932. godine, kad je obnovljen Manastir Kosijerevo, kao poklon, tu je iz Žiče prenio Stopalo Apostola Luke. Na njemu nedostaju mali prst i palac. Mali prst je poklonjen Manastiru Apostola Luke na Svetoj Gori, dok se za palac ne zna gdje je. Do Manastira, koji je na brijegu Stražnica u Kneževićima (do Petrovića) u Banjanima, lako se od Nikšića sve asfaltom, dolazi. Apostol Luka je tu našao jedno od najljepših mjesta na čudnom Balkanu, između ostalog, pored tri crkve i groblja, koje ima i krst od kamena sa, ko zna koliko vjekova ranije, uklesanim, jedan do drugog: krst, polumjesec i Davidova zvijezda. A Kosijerevo je i rijedak slučaj manastira koji se u odnosu na svoje temelje naknadno 300 metara izdigao. Ostavio je temelje uz Trebišnicu, koja je potopljena za akumulaciju hidrocentrale. Temelje od kamena graditelji nijesu prenijeli gore na Stražnicu, gdje su ga na temelje od betona postavili, koji sada popuštaju, ali, oslanjajući se na Stopalo Apostola Luke, izdržaće.

[Увчанка]

Kivot sa Stopalm Apostola Luke - bez malog prsta i palca
Podsjećanjem na put koji su prešle čudotvorne hrišćanske Svetinje, vratićemo se na ove prostore.
Od trenutka kad je Apostol Luka uzeo iz groba u Sevastiji i prenio u svoju Antiohiju Ruku Svetog Jovana Krstitelja, ona dugo i bezbjedno počivaše u novom mjestu. Samo za kratko bijaše sklonjena u gradsku kulu Gonija, pred naletom bezumnog rimskog cara Julijana Apostate (Otpadnika), koji, odričući se od hrišćanstva, u pokušaju da vrati paganstvo, naredi da se spali, što mu nije uspjelo. A nije mu uspjelo ni mnogo šta drugo u svom kratkom carovanju (od 360. do 363.). Brzo gine upravo od rimske strijele dok je bježao od Persijanaca.
Tek osvajanjem tih prostora od Agarijana, hrišćani riješiše da Ruku Svetog Jovana Krstitelja presele u Konstantinopolj (Carigrad), gdje su je jednom, kao u Antiohiji, sklonili od nazovi hrišćana – od krstaša, privremeno je odnoseći u tek formirano Nikejsko Carstvo (u Nikeu), koje je jedini slučaj da se pred ovakvom Svetinjom u dočeku formira carstvo. Formirao ga je 1204. Teodor I Laskaris, poslije pada Carigrada pred krstašima. Krstaši su, pokorivši Vizantiju, formirali Latinsko Carstvo. Nikejsko carstvo postaje centar vizantijskog otpora latinskoj dominaciji, a istovremeno i najezdi Turaka sa druge strane. Teodor I 1208. krunisao se za vizantijskog cara.
Nikejski patrijarh 1219. imenuje Svetog Savu za prvog srpskog arhiepiskopa, kojim činom Srpska crkva postaje autekefalna. Tom prilikom od patrijarha i cara Teodora I Laskarisa dobija kao blagoslov Prst sa pomenute Ruke Krstiteljeve, koji donosi u Žiču. Iz Žiče prenose ga u Pećku Patrijaršiju, u novi centar Srpske Crkve. Prst Jovana Krstitelja ostaje u Patrijaršiji do propasti Srpskog Carstva, nakon čega se, kao zaštita, prenosi u Moreju (na Peloponezu), koja je bila posljednji vizantijski posjed, što još nije pao u turske ruke.
Kivot sa Prstom Desnice Jovana Krstitelja, u kojem se i danas drži, ima natpis: „Pretečina desnica Jovanova, pomeni mene Savu arhijepiskopa srpskog“. On se ponovo pokreće pred Turcima 1461. i prenosi u Italiju na zaštitu i dar papi Piju XI, koji ga poklanja svom rodnom gradu Sijeni, Hramu Svete Marije, gdje se i danas nalazi.
. Nikejski car Mihailo VIII Paleolog 1261. oslobađa od krstaša Carigrad (čime prestaje da postoji Latinsko Carstvo), poslije čega se u Carigrad prenosi Ruka Jovana Krstitelja.
Turci, pod voćstvom sultana Mehmeda II Osvajača 1453. godine, zauzimaju Carigrad, da bi 31 godinu potom (1484.) njegov sin Bajazit II poklonio Ruku Svetog Jovana Krstitelja vitezovima Jovanovog reda na Rodosu, što je uradio da bi ih odobrovoljio.
U vrijeme Krstaških ratova 1118. godine formiran je Jovanov red latinskih ritera (pod imenom Suvereni vojno-viteški red hospitalaca Svetog Jovana Jerusalimskog),čiji je cilj bio zaštita, pratnja i njega hodočasnika, koji su išli na poklanjanje Hristovom Grobu. I danas u dijelu svog programa imaju humanitarne akcije. Ubrzo po formiranju, ovaj red ritera uključuje se i u oslobađanje i odbranu svetih mjesta, kao vojni red. Kad Jerusalim 1187. ponovo dođe u muslimanske ruke, oni se preseliše na Rodos.
Pored truda za održavanje dobrih odnosa, Turci 1522. zazuzimaju Rodos, poslije čega vitezovi Jovanovog reda odlaze na Maltu, po kojoj dobijaju sadašnje ime – Malteški vitezovi. Odlaze poslije 335 godina provedenih na Rodosu (od 1187. do 1522.).
Riteri Jovanovog reda prenijeli su na Maltu, pored Ruke Svetog Jovana Krstitelja, još dvije Svetinje, koje su odranije imali na Rodosu. Prva je Djelić Časnog Krsta Gospodnjeg, poklon Luja XII (vladao od 1498. do 1512.). Tom prilikom poklonio im je i mač Luja IX (vladao od 1226. do 1270.), kojim je Luj IX učestvovao u dva krstaška rata, te nije teško zaključiti sa kojeg mjesta potiče i kojim je putem stigla ova Svetinja. Druga Svetinja je Ikona Bogorodice, koja je prema brdu Filermu na Rodosu dobija ime Filermska Ikona Bogorodice. Ona se, ponekad, neispravno naziva: Ikona Bogorodice Filermosa.


Kivot sa Djelićem Časnog Krsta Gospodnjeg
U svom dugom trajanju, tri Svetinje ponovo su se srele 1484. na Rodosu, otkad se do 1978, to jest 494 godine, nijesu rastavljale, iako su u tom vremenu, kao do tada, bile na teškim i riskantnim putevima. Sultan Bajazit II, podvucimo – musliman, spojio ih je, a nazovi poklonici vladike Petra II Petrovića Njegoša 1978, za našu tugu rastavili su ih. I da se ne pomisli da je bilo slučajno, oni su to 2002. i pritvrdili.



Sveti Jovan Krstitelj Gospodnji
Nekad članovi Centralnog komiteta saveza komunista, danas prešaltovane prve violine kapitalizma (principijelno?!) osmislili su svoj ateizam u profit. Nastavili su nedjelo ideoloških očeva, započeto 1952, kad su oteli tri Čudotvorne Svetinje vjernicima, oteli Mitropoliji crnogrorsko-primorskoj pred Očima Svetog Vasilija Ostroškog.
Za Filermsku ikonu Bogorodice oni su 2002, u starom objektu Umjetničkog muzeja na Cetinju, adaptirali nišu bez prozora(!), adaptirali neki magacin kojem su samo skinuli krilo od vrata da bi ga uključili u ostali izložbeni prostor. Ikonu su postavili u taj prostor da je „ravnopravna“ sa slikama iz sadašnjeg perioda, gdje postoje i prave „škrabotine.“ Nijesu je tretirali kao Svetinju, no kao običnu sliku, čak ni toliko, smještajući je u potpuno zamračenu prostoriju, kao u šahtu, samo osvjetljavajući sliku. Time su „ispravili“ autora Ikone Bogorodice, ispravili Svetog Apostola i Evangelistu Luku dajući joj („koautorski“!!) efekte na koje On nije računao, i koji nijesu postojali na preko 40 ikonostasa, gdje je do sada postavljana. Tretirali su je kao turističku atrakciju! Nastavili su njeno stradanje iz 1978, kad su je rastavili od druge dvije Svetinje od: Djelića Časnog Krsta Gospodnjeg i Desne Ruke Svetog Jovana Proroka, Preteče i Krstitelja Gospodnjeg, sa kojima je zajedno dva milenijuma dugim putovanjem došla do Crne Gore. Obesmislili su Filermsku Ikonu Bogorodice, koju je Apostol Luka naslikao poslije Hristovog Vaskrsenja stojeći pred Bogomaterom, po čemu je jedinstvena i najstarija u hrišćanstvu...
Zar ateističkim činom u neosveštanom objektu da stanu pred Ikonu Bogomatere? Kako su Čudotvorne Svetinje sa Malte došle u Crnu Goru:
Čim je osvojio Maltu, Napoleon je protjerao ritere Jovanovog reda, već nazvane Malteške vitezove. Oni će 1798, poslije 276 godina od dolaska sa Rodosa (1522.) poći po čitavom svijetu, kad za Rusiju odnose tri Čudotvorne Svetinje. Tada su za kratko za svog starješinu, to jest za velikog magistra, izabrali ruskog cara Pavla I, kojem su predali ove Svetinje. Tada je Pavle I naložio da se za njih izrade najluksuzniji kivoti i okovi. Filermsku ikonu Bogorodice, ukrasio je, prateći liniju oreola, velikim brojem dijamanata i brilijanata.
Oktobarska revolucija ponovo je pokrenula ove Svetinje, koje poslije 119 godina (od 1798. do 1917.) napuštaju Rusiju. Članovi carske porodice Romanov, koji su izbjegli poznatu kolektivnu najsuroviju likvidaciju, prenose Čudotvorne Svetinje u Dansku. Poslije toga, one su uručene kralju Aleksandru I Karađorđeviću za dalju brigu o njima. Kapitulacijom Jugoslavije pred Njemcima 1941, kralj Petar II odnosi ih u Manastir Ostrog, sa ciljem da se tu da se dobro čuvaju.
Crna Gora postaje novo, po mnogo čemu neobično mjesto stradanja ovih Svetinja. Tokom njemačke okupacije (od 1941. do 1945.) one ostaju neotkrivene. Skrivaju se i poslije oslobođenja pred ozbiljnijim neprijateljem, koji je skrnavio hramove, između ostalog i uvođenjem stoke u njih, što je bila okupacija poslije okupacije... Kao što je nekad (u IV vijeku) Ruka Svetog Jovana Krstitelja čuvana od cara Julijana Otpadnika, tri Svetinje čuvale su se od takođe otpadnika hrišćanstva zvanog Josipa, kojemu još niko nije doznao pravo ime, poslije toliko žrtava nanijetih ovom narodu. Imena im počinju istim slovom, a završavaju istim nedjelom.

[Увчанка]

Car Julijan Apostata (Otpadnik)
Ruka Krstitelja našla je zaklon pred potjerom u IV vijeku u tvrđavi Gonija, ali gonitelji 1952. bijahu uporniji. Detaljnom pretragom Manastira Ostrog našli su skrivene: Djelić Časnog Krsta Gospodnjeg, Desnicu Svetog Jovana Proroka, Preteče i Krstitelja Gospodnjeg i Filermsku Ikonu Presvete Bogomatere, koje hapse, što je čudo nad čudima, držeći ih pod ključem sljedećih 26 godina – do 1978. Tada Svetinje, sem Filermske ikone Bogorodice, predaju Mitropoliji. Ikona Bogorodice i dalje ostaje otuđena od vjernika, u nekoj vrsti kućnog pritvora, predata Umjetničkom muzeju na Cetinju, gdje odbrojava (do danas 2006.) 54 godine ropstva u adaptiranom zamračenom magacinu, unižena i u vjerskom pogledu obesmišljena. Treba samo vidjeti kako izgleda ulaz u zgradu gdje je smještena ova Svetinja. Ulaz je uz priprosti limeni oluk i čudno naslonjenu tablu (sa nazivom!), kao da je prethodno bila ukradena, pa vraćena. Svakako umjetnički u Umjetničkom muzeju!


Ulaz! do Filermske Ikone Bogorodice

[Увчанка]

СВЕТА ПЕТКА




NAPISANO OD: Afrodita59 na October 26, 2008

MOSTI SVETE PETKE
Sveta Petka ili Paraskeva (grč. Παρασκευή - petak) je bila hrišćanska podvižnica iz 11. veka.

Rodila se u gradu Epivatu (Pivat - na turskom Bojadis), koji se nalaziše između Silimvrije i Carigrada u Trakiji polovinom desetog stoleća. Ona beše srpskog porekla, iz imućne i veoma pobožne porodice. Imala je brata, koji se zvao Jevtimije, i koji se zamonašio veoma mlad, a kasnije bi izabran za episkopa Maditskog (989—996)

Još kao devojčica, dok je sa majkom odlazila u crkvu i čula reči Božanskog Jevanđelja: "Ko hoće za mnom da ide, neka se odreče sebe i uzme krst svoj, i za mnom da ide" (Mk. 8,34), ona svim srcem pripade Gospodu i kada odraste pridruži se plejadi blagočestivih ugodnika Božijih. Nakon smrti svojih roditelja, željna podvižničkog života ona napusti roditeljski dom i ode u Carigrad, a zatim se zaputi u pustinju Jordansku, živeći strogim otšeličkim životom, gde se Hrista radi podvizavala sve do starosti svoje. U doba pozne starosti posluša glas Anđela Božijeg, ostavi pustinju i vrati se u svoj rodni grad, Epivat. Tu ona požive još dve godine u neprestanom postu i molitvi, pa se predstavi Bogu u 11. stoleću. Njeno telo bi od strane vernih sahranjeno po hrišćanskim običajima, ali ne na gradskom groblju već izdvojeno od drugih.

Bogougodni hrišćani iz tog mesta posle javljanja svetiteljke u snu nekom Georgiju i Jefimiji pronašli su mesto gde su bile zakopane njene mošti, izvadili su ih iz zemlje i položili u hram svetog Petra i Pavla u Epivatu. Njene čudotvorne mošti prenošene su u toku vremena mnogo puta. Najpre u Carigrad, pa odatle u Trnovo, da bi opet bile vraćene u Carigrad, a iz Carigrada u Beograd. Sada se svete i čudesne mošti, Svete Petke nalaze u rumunskom gradu Jašiju.

Širom naše zemlje nalazi se i veliki broj lekovitih izvora, koji su posvećeni sv. Petki. Jedan od njih je izvor sv. Petke u kalemegdanskoj tvrđavi u Beogradu gde su njene mošti dugo vremena počivale. Ta čudotvorna i lekovita voda (agaizma) ove svetiteljke, leči sve bolesnike, koji sa verom u Boga i ljubavlju prema ovoj svetiteljki prilaze k njoj.

Crkva je slavi 14. oktobra po starom, odnosno 27. oktobra po novom kalendaru. Ovu Paraskevu naš narod obično zove sv. Petka a u srpskim primorskim krajevima „Petka Biogradska“, jer su joj mošti počivale takođe i u Beogradu. Takođe je poznata i kao Petka Trnovska, jer su joj mošti bile u Trnovu.

[Увчанка]

У петак, 13.новембра 2009.године извршена је есхумација првог српског митрополита послије грчких владика на катедри Захумско – Херцеговачке Епархије Митрополита Леонтија Радуловића (1835-1888) из гробнице која је уништена приликом рушења храма. Митрополитови земни остаци биће похрањени у Старој Цркви Рођења Пресвете Богородице до обнове Саборног Храма.

Митрополит Леонтије Радуловић
1835+1888.

  Рођен је у селу Туље у Попову Пољу у српској породици Радуловић 1835. и крштен са именом Лука. Школу је учио код свог ујака Јоаникија (Памучине) у Мостару 1844-9, а потом у манастиру Дужима. Започео је богословију у Београду, али је морао због болести напустити; замонашио се 1856. са именом Леонтије и исте године рукоположен за ђакона и јеромонаха. У току устанка Срба у Херцеговини под Луком Вукаловићем био му је писар, а ка је Лука дошао у сукоб са Цетињским двором, Леонтије је тада отишао у Дубровник, а затим у Задру допуњује своје школовање. После смиривања Херцеговачког устанка постао је парох у Мостару, али је убрзо ухапшен од турских власти и послан у заточеништво у Африку. Када се вратио из заточеништва 1876. пребегао је у Дубровник и остао тамо три године. У Мостар се вратио 1879. и постао архимандрит и секретар Митрополита Игњатија, али је 1882.г. поново ухапшен, овога пута од аустријских власти. За Митрополита Херцеговачко-Захумског изабран је и посвећен 1. маја 1888.г. Како му је "цео живот био пун борбе, немира и напора, који су му, врло рано, скршили здравље, које после никада није могао опоравити" (Ђ.Слепчевић, Хумско-херцеговачка епархија... стр.41), умро је већ 12. октобра 1888. и сахрањен у Саборној цркви у Мостару. На гробу му је написано:

НАТПИС СА ПОРУШЕНОГ СПОМЕНИКА МИТРОПОЛИТА ЛЕОНТИЈА
 
„Стопама мученика за вјеру и слободу
Ступаше храбром душом прегорев земна блага
Спасење и блаженство искаше Српском роду
Голготу за се прими, она му бјеше драга.
Патничком праху спомен, а вјечност својој души
Сљедбеник Спаса стече и ово хладно стијење
Строшиће љуто вријеме, ал' Српство док устраје
Његово име свијетло славиће Васкрсење
БЛАГОДАРНА ХЕРЦЕГОВИНА“
 
 

ПРЕЧАСНОМ СВЕШТЕНСТВУ
племенитим одборницима црквено школских српско православних општина херцеговачких
и осталим богочестивим христијанима богохраниме епархије херцеговачко - захолмске,

Усрдно и брацко поздравље!

    По светој дужности, коју ми канони наше свете православне цркве налажу, извјешћујем Вас, да ме је Његово ц. кр. Апостолско Величанство, наш најмилостивији цар Фрањо Јосиф I. Превишњим својим рјешењем благоизволио најмилостивије именовати митрополитом богоспасајеме АЕ и Митрополије херцеговачко - захолмске повјеривши ми врховну управу над нашом светом православном црквом у Херцеговини, као што је то и Његова Светост васеленски патријарх цариградски господин Дионисије у своје вријеме благоизволио.
    Не пропуштајући Вас све о том важном чину извијестити, јављам Вам свиколикијем, да се посвећење у присуству ц. кр. комесара по обреду наше свете православне цркве дана 1. (13.) маја дакле у недјељу по Христовом Воскресенију о. г. У пријестолном граду Мостару обавити.
    Како бих рад био, да се при том важном чину моји благовјерни христијани у што већем броју сакупе, то Вас све најуљудније умољавам, да се потрудите и да ту свечаност својим присуством увеличате тијем прије, што би се том лијепом приликом о бољитку и напретку нашем на црквено - просвјетном пољу братински посавјетовати могли.
Желећи Вам свиколикијем од свемогућега Бога лијепо здравље јесам до скорог виђења

Ваш смирени
Леонтије Радуловић

[Увчанка]

Мошти св. Првомученице Текле





Мошти св. Јакова Персијанца





Мошти св. Пантелејмона





Мошти св. Макрине