Домострој и домаћинство

[Увчанка]

ДОМОСТРОЈ И ДОМАЋИНСТВО КОД СРБА


Желим да почнем од Онога од кога све почиње. А то је: од Бога живога и истинитога и увек је добро почињати Богом, како вели свети Григорије Богослов.
   Домострој је словенска реч за грчку реч "икономија". Да би могли одмах да се укључите, то у Европи кажу "економија". Али овде није реч о тој како је они зову "ецономy" на енглеском или економија. Погрешно је читање, боље би било да се изговара "икономија" јер је реч грчка и значи оно што је словенски преведено "домострој". А то је: градња, изградња, управљање и унапређење дома. Домострој Божји се назива стварање света и Божје присуство у том свету, јер је Бог створивши човека њему поверио свој дом, да он буде домаћин у том дому и да он тим светом руководи, да га изграђује, и да наравно у том дому, у том домостроју, зна за свога Домаћина, за Бога.
   Домострој нас значи одмах везује са Богом. Мада сумњам да сама реч "ецономy"  у садашњој економији, евроамеричкој или светској има у позадини икакве слутње да нас везује са Богом. У пракси, још јасније видимо  да нема тога.
   Друга реч коју треба одмах рећи, и правилно схватити, јер је врло важно да правилно схватимо речи, је реч екологија. Данас се појављују и велики еколошки проблеми - видите шта бива са поплавама. То је опет погрешно читање грчке речи "икологија". То је на словенски преведено: "домословље". Имамо "домострој" - стројење, изградња, управљање домом и живљење у њему, и имамо словесно - однос словесни са домом и са околином тога дома - "домословље". То је то што кажу "екологија". Видећемо мало касније да екологија у данашњем њеном схватању и што је још горе, односу према њој, или како кажу третману, да је сведена само на голу хоризонталу. На очување зелене средине и онда имате странке зелених. Врло интересантно, сви су "зелени" у Европи били против Срба и били су за бомбардовање Срба. Колика је еколошка катастрофа бомбардовање, они се нису питали. Требало је бомбардовати Србе.
   Говорим дакле о домостроју Божјем, основном плану Божјем, пре свега делу (јер, Бог све што је рекао, постало је) Божјем стварања света, човека, раја и његовог даљег поверавања човеку. И кад је човек убрзо забрљао,  почео свој свет да ствара у сарадњи са ђаволом, више него да слуша савет Божји, Бог није напустио тај дом и свој домострој. Није све по плану Божјем даље било у свету и није ни данас све по плану Божјем како неки мисле да Бог потпуно руководи историјом, али Бог није потпуно одсутан из историје. То је врло важно за схватање нашег православнога српског домаћинства. Бог је присутан у овом и оваквом свету. Свеједно што је човек покушао да створи свој свет. Стварао је многе светове и ствара и данас "евро-амерички" свет или боље рећи "амеро-европски" у суштини којег на жалост нема Бога. Мисле да је Бог одсутан. Кажу: "Ми смо узели нашу судбину у наше руке". Врло добро знате да су то раније говорили комунисти - марксисти. Ови данас Га нису потпуно порекли, кажу има тамо негде Бога, али Бог у суштини не игра битну улогу. Ми смо ти који водимо судбину света. Шта ће бити са екологијом, шта ће бити са овом надолазећом катастрофом наше планете? Ви знате шта се све ту дешава у озонској сфери и у односу према природи уопште. Међутим, ми православни имамо наше домословље. То нам је овај домострој који је свет, то нам је домовина. Није тачно да је "домовина" само хрватски појам. Ту су реч неки наши људи, који уско гледају, поклањали Хрватима. Наш појам јесте отаxбина по оцу, али је и домовина по дому и домаћину. И сад се враћају Срби у своје порушене домове, и кад их подигну, и подижу их хвала Богу, на Косову, то је поново домовина и отаxбина. Није тачно дакле да је домовина само хрватски израз и немојмо им то лако поклањати.
   Човек је у овом свету ипак у дому Божјем. И не може овај свет потпуно отуђити да не буде Божји. И зато је важан његов однос не само према Богу него и према томе дому, значи према окружењу, према природи, - а природа је, како веле светитељи, друго име за мудрост Божју, премудрост Божју. Како је у природи све мудро усклађено, мудро одређено, какви односи сила, које је Бог заложио од атома и још мањих честица до галаксија. Какве је све Бог заложио кодове да је то чудесно. И још толико тога ми не знамо. Али је чињеница да је Бог присутан у Његовом дому. Који је наш дом. Он је од вечности имао све што је имао. За нас је створио свет да будемо домаћини у том дому и домаћи у том дому и домаћи Богу у дому Божјем. И, да кажемо одмах другим речима: то је Црква. Црква је од почетка стварања света не само назначена као циљ целокупног Божјег стварања, него је већ са првим стварањем света, са првом циглом да тако кажем, грађена и Црква - Бог рече и постаде. Кад створи светлост, то је већ постављен темељ Цркве. Али се Црква даље изграђује, разраста, јер треба да живе жива бића. Овај дивни храм (Св. Ахилија) је само видљиви израз и ту се окупљамо и ту најконкретније доживљавамо цркву јер се причешћујемо вечном Црквом, Царством Небеским, Телом Христовим. Али, цео свет је Црква. И ми кад смо Божји, кад смо с Богом, већ смо у Цркви. Зато је добро да се као православни тога подсетимо и да то памтимо. Није Црква једна фракција у друштву. Једна струка: црвени крст, војска, партија, црква... То је амерички начин размишљања и схватања, како је говорио о. Шмеман - то имају  секташи, суботари седмог дана. Да је једно од седам ствари у свету и Црква. Не. Чим смо у дому Божијем, у овом свету, имамо живот, имамо душу, имамо савест, имамо односе са свима, ми смо већ у Цркви. Наравно, у Христову Цркву се улази крштењем и учествовањем свим бићем својим у њој са врхунцем Свете Литургије. Али, тај исти човек који се крштава, не постаје неко други, већ се само препорађа, обнавља, ослобађа од онога што је еколошки загађено у њему. Значи, не говоре православни само о екологији спољашњој, о домословљу споља кад се загађује природа, него и о духовној екологији. То је врло важно данас: загађено је наше друштво, наш свет, наша цивилизација веома много еколошким загађењима, моралним, људским и да не говорим колико тек не хришћанским.
   Кад је недавно, на св. арханђела Гаврила (26.јули) била слава у манастиру "Св. арханђела" код Призрена, дошло је најмање 1500 Срба. Ноћу их је пратио КФОР, преко 20 аутобуса. А Шиптари су горе изнад манастира, који је у теснацу на Бистрици 7км изнад Призрена, поставили експлозив иза стена. Али је Бог дао да је претходног дана била киша и само је нешто мало експлодирало и нико није повређен. А да је експлодирало свих 7кг. експлозива који је нађен, било би страшно изгибеније. Господа из УНМИК-а су одмах дошли: "Имате ли повређених?" Владика Артемије је рекао: "Немамо физички али имамо 1500 људи душевно повређених. А ви гледате само да ли је пала крв. Овде је много већа повреда. Сви су они психички рањени, господине. Јер, можете замислити како им је било кад су дознали шта им се могло десити." То је та европска површност. Евро-америчка. Повреда само телесна. А колико су људи повређени духовно, душевно, морално, људски понижени, у то не гледају. То је та екологија, загађеност. Не само спољна. Ми православни, међутим, на то се осврћемо. И то пазимо.
   Дакле, домострој је на једној страни и домословље - очување и изграђивање здравога света на боље како спољашњег тако и унутрашњег, по Божјој вољи и Божјој намени. Супротно је: разарање дома. А оно може бити мање или веће и зато кад своди наша цивилизација у својим крајностима (на жалост оне доминирају) домострој Божји, економију Божју на хоризонталну и само на њу, она врши деструкцију дома Божјег и житеља дома Божјег. Врши у суштини деструкцију људи. Није тачно да се људи усрећују бољом економијом. То нама православнима треба да је јасно. Сачувај Боже, нисмо против. Али, немојте нам продавати рог за свећу, што каже народ. Није свака економија боља. Промене, сви говоре о променама али које и какве? Има промена на горе. Има прогреса на горе. А тако и са економијом. Нарочито кад је само хоризонтална. Спаситељ је рекао: "Не живи човек само о хлебу." То не значи да не живи и о хлебу. Али, има још нешто више од тога, где је укључен и хлеб. Човек је везан са природом, тако га је Бог везао и хвала Богу. Са биљним, са животињским, са минералним светом око нас и у нама. Не можемо да живимо ако не уносимо у себе спољну храну, али не само ту него и духовну храну. Али свести човека само на храну, извините, значи свести га на алов, на јасле. И значи деградирати човека. Ту почиње еколошка деградација човека. И зато, разарање дома Божјег називамо домоубиством. Или да узмемо европску реч: "екоцидно понашање". Не еколошко већ екоцидно. Убијање дома.
   Наша цивилизација је у великој мери екоцидна, домоубиствена цивилизација. То не значи да сам против сваке цивилизације и културе, али шта у њој и ко? Немојмо се лако хватати на удицу или на бацање врапца из руке. Недавно је Александар Поповић брат Миће Поповића великог сликара српског који је од 50-тих година у Паризу и професор је на Сорбони, изјавио: "Која Европа, - вели, - Европа је често измишљотина. Која, ко, где?" И рекао је врло тешке речи да у Европи владају мафијаши. Многи од њих сматрају да је цивилизација у производњи и потрошњи. Тај зачарани круг: производимо да би потрошили. И где си био нигде. Као човек који само једе, као што су говорили Римљани хедонисти, не сви наравно: Едимус ет вивамус - Једемо да живимо. Не може човек да живи ако не једе, али не једе само да би живео. Ту је та префињена нијанса која диже човека изнад осталог животињског света. Са циклусом производње - потрошње, економије и екологије, односно боље рећи екоцидне цивилизације која убија дом у коме живимо и квари нашу животну средину, трује нас и споља и изнутра и физички и психички, отуђује се човек. И што је најгоре, апсолутизује се то отуђење. Човек постаје, што је рекао Шекспир: "квинтесенција прашине" сводимо га на прашину, или како је пре Шекспира рекао Јов: "Храна црвима". Чека да легне у гроб јер ту ће завршити и онда, распашће се од црва. Све то услед човековог лошег односа, или како данас кажу: "третирања природе" око нас, тог дома Божијег. А лоше третирање је малтретирање - она речица "мал" значи "зло". Марксизам је у томе био изразито јасан: природа је нешто што треба савладати, потчинити себи, експлоатисати, као да је у питању нека звер. И човек је овладао природом, овладао природним законима и стекао је "слободу". Какву, видесмо. Дао Бог, па у ономе у чему су изгледали најјачи, у економији, у томе су крахирали. Ја сам уверен да ће и западна цивилизација крахирати на том пољу. Неће цела, није све у њој за бацање, али наглашавање само производње - потрошње, тај зачарани круг је неће нигде одвести.
   Апостол Павле говори да природа око нас сва стење и уздише, састрадава, јер је човек отказао своју мисију, своје назначење. Био је од Бога постављен као цар и свештеник у рају који је био символ здраве и спасоносне природе. Бог му је дао само један знак: "Дете пази, тамо је трње" или тамо је огањ, жиш, немој да се опечеш, као што кажемо детету да не иде на пећ, или пази, тамо је рупа, можеш да упаднеш. "Немој јести од тог дрвета." Не што је то дрво нешто нарочито значило, него да човеку стави неки мали критеријум, неки мали опрез. Не једе се све што лети, дете моје. Ту ти је дрво живота, живи, ради, чувај рај. Али, негде, мораш имати неку опомену. Као што постоје правила у игри. А за велике играче не важе правила. Сећам се, великих фудбалера, великих кошаркаша. Један Кићановић, је био велики играч. Ни једно правило не прекрши и сва правила надиђе и ниједно не важи за њега. Бог је такво једно правило дао да буде човеку нека врста орјентира, коректора. Он се понео незрело, вели св. Иринеј, као мало дете још не проверено, не искусно, и у томе је онда олакшавајућа околност. А ђаво је био лукав, приступио му је, што каже народ, с леве стране. Знате причу како је дошло до тога да он послуша ђавола а не Бога. "Знаш, није то ништа лоше ако окусиш од тог плода, него зна Бог да ако окусиш бићеш Њему раван а Он завиди и не жели да Му будеш раван." Једну ћифтинску слику, бедничку, мизерну, о Богу даје ђаво човеку а у ствари, своју слику даје човеку. Наиван човек је поверовао и врло брзо се нашао преварен. Бог међутим није напустио човека. Шаље Сина Свога, да постане човек, да Он прође пут Адама као Нови Адам, носећи у себи старог Адама и да онда покаже да може човек да живи по вољи Божјој, да може свет да буде благословен, радостан, да може да буде Царство Небеско на земљи, и да овде на земљи започиње стварно вечни живот. Зато је толико значајан лични подвиг Христов који је за нас и ради нас. Прошао је као истински човек све наше људске ситуације, од рођења, трпео од глади, од страдања, до смрти, али и васкрсао. И у исто време видите из Јеванђеља, а наравно и из искуства наше Цркве, из искуства светитеља, који су, да кажем слободно, продубили, проширили Јеванђеље, види се како је Господ Христос знао ко је, шта је, шта ради и како треба. У Његовом понашању и делању нема ни трунке сумње да је Он Син Божији Који је дошао и постао човек, изједначио се са нама. "И ево, ја и браћа моја, деца моја", - поистовећује се са сваким човеком. "Што учинисте једноме од ове моје браће, мени учинисте. Ако њима учинисте зло, мени учинисте". Зато наш однос према природи и према човеку тангира Бога. Не што је Бог увредљив већ што је у питању Христово поистовећење са нама. Ко човека вређа и понижује, Христа вређа и понижује. Ко човеку помаже и изграђује, Христа изграђује.
   Да ли наша цивилизација има за свој циљ човека? Ја сумњам. Зато што га пре свега сакати. Ставља га у калупе, само у хоризонталу без вертикале. Добро, наглашава љубав према човеку, хвала Богу ако је истинита. А сећате се Достојевскога како је говорио да је то најчешће само флоскула: алтруизам, хуманизам, причамо о љубави према неким далеким људима; први комшија кад те нагази на жуљ, разбијеш му зубе. Тешко је живети са првим комшијама... Тако да је та љубав према човеку немогућа без љубави према Богу. Али у сваком случају, идеал који је Господ дао је: љубав према човеку - као хоризонтала и љубав према Богу као вертикала. . То је код нас православних крст. Не може стајати љубав према човеку хоризонтално, то је као једна пречага која ће пасти. Погрешна је и она друга, па само узмете  вертикалу, љубав према Богу а немате према човеку. То је колац, то није крст. Само спојени то двоје, то је пуноћа крста. Значи пуна љубав према Богу и према човеку. Спојени у једну - то је крст. То је та димензија православнога домостроја и православнога домаћинства. Не вреди градити само домаћинство. Ни у држави, ни у селу, ни у вароши, ни у породици, на имању, ако немамо са Богом ту вертикалу: честитости, богообразности, богољубља, човекољубља и свега осталога што иде с тиме. Ако то не бива тако и не радимо тако, онда страда не само природа око нас, него страда и природа у нама. Откуда у нама невоље? Св. Симеон Нови Богослов каже да је Бог ставио у човека огромне могућности, велике потенцијале, способности, особине, не само ум, вољу, осећања, него и многе друге. Па опет иде "свака вашка обашка" - гура једно на једну страну, друго на другу, треће на трећу, никако човек да усклади у себи све то. Само су светитељи успевали у томе, људи сталожени, макар били и грешни али, који знају шта је покајање, знају своје границе, знају своје мере, знају односе према другима, према природи, према Богу. Само они могу некакав склад и поредак у себи да успоставе.
   Човек је у рају изгубио Духа Светога Који је био координатор свих његових способности, дарова, талената, могућности, потенцијала. Огромне су човекове могућности које му је Бог дао. И људи то осећају, виде, и како вели свети Атанасије: "Видећи како имају у себи велике могућности мисле да могу да раде шта хоће." Имају снагу и способности и раде, усмеравају се. И бива да напредују у томе. Али то није пут Божји, то није прави и истински пут човеков. Кад-тад покаже се да то негде фалшира, да то негде квари, да то негде извитоперује. И да постаје разорно, човекоубиствено, отуђујуће. Није Марксов израз "отуђење човека" - алијенација, него је апостола Павла. Човек се грехом, вели апостол, отуђује од Бога, од других људи и од себе самога. И не може да остане исправан и здрав ако са Богом нема какве-такве комуникације. Општење, макар тражења Бога. Не може ако нема исто то са људима, како-тако. Не може да има здрав и правилан однос према себи. Откуд толики проблеми: психолошки, психијатријски, психопатолошки нашег времена? Ја бих волео да нам дају неке податке, а ја их прилично знам, о стању у Америци. Не само  колико има процентуално патолошких људи, болесних психички, него је сваки 10-ти психијатар патолошки психијатар, болестан. То је податак из Америке. Изгубио се ред, изгубио се склад, изгубио се неко ко то треба да усклади, али не без нас и мимо нас. Јер, онда би Бог могао у почетку да ухвати Адама за уво и каже: "Седи овде, ја знам шта је боље за тебе. Не мрдај!" Адам би био један мали кретенчић, једно не развијено дете које би само гледало шта му кажу, не би мрднуо. Није Бог претрпео пораз што је Адам рекао: "Идем ја за ђаволом." Богу је било жао, Бог је то предвидео, и рекао му: "Синко, кад будеш јео, умрећеш." Није Адам одмах умро, није то било проклетство. Али је било јасно виђење: куда иде човек. Па ипак, није Бог напустио човека. И ако има чудо у овоме свету, оваквоме и још горем,  какав ће вероватно бити (не знам, можда ће бити и бољи за једно време - светска историја углавном таласа од бољег на горе, од горег на боље и не можемо бити ни апсолутни оптимисти, ни апсолутни песимисти), Бог није одсутан, Бог је присутан, Бог опомиње, Бог подсећа, Бог помаже. Бог је непоправљиви пријатељ човека, да кажем тако. Апостол Павле каже слично: Бог се не мења, Он остаје веран човеку. Остаје веран својој љубави према човеку. Сина свога нам је дао. Шта друго да нам неда? Тај Син је реалан, историјски присутан, Његова је Црква реална, историјски присутна то су ти Божји људи који постоје и у другим народима, али најближи, најдомаћскији, најсроднији су управо Божји светитељи у Цркви. Они су ти свештеници природе, који природи помажу да дође до Бога. Јесте ли приметили да се у суштини животиње прибојавају човека? И да га респектују. И да осећају да је Он домаћин. Чак и дивље звери. Човек има, заиста од Бога тај дар, тај благослов да је цар у царству, да је домаћин у дому. И није оно што је говорио Дарвин да је човек мајмунолик. Већ су све животиње човеколике. Ако се загледате у лице било које животиње видећете да она негде слути у себи човека. Погледајте очи, погледајте лице, пса, мајмуна, телета...

[Увчанка]

Гледајте да се унесете мало у очи, видећете, као да вам се назире човек у позадини. Зато што је све створено да се кроз  човека приопшти Богу, причести Богу. Зато је сва природа зависна од човека. Данашњи еколошки покрет, тих тзв. зелених који покушавају да спасу природу не гледају да човека као кључну личност и кључ за сву природу, да њега поправе. Ако се човек не поправи ништа неће помоћи крпљење озонске зоне или затварање поплава, мање тровања итд. Све то неће много помоћи. Остаће и даље кључни тровач природе, кључни кваритељ: човек. Од њега произилази екоцид, домоубиство, доморазарање. Само изградњом човека можемо поправити и природу и ствари око себе. То је врло важно за нас православне. Зато је за нас највећи идеал човек. Владика Николај је,       прочитавши књигу Рудолфа Харнака, највећег немачког теолога 19. века "Суштина хришћанства" (2000. страница), рекао да није могао да схвати у чему је суштина хришћанства. А прочитао је један разговор св. Серафима са његовим учеником Мотовиловим, који је чак ученик записао, и схватио је у чему је суштина хришћанства: у новим боголиким људима. И вели: запад производи књиге и машине, а православље производи свете људе. Као што је и он сам  Николај, био. Зато је и написао, што је интересантно, у Немачкој, у затвору, логору, не само оне записе које је оставио на тоалет папиру "Кроз тамнички прозор", па му се негде у муци можда и омакло нешто што сад користе да кажу да је Николај био антисемит. Глупости! Како је могао бити антисемит кад је Христос Семит. Христос је Јеврејин. И апостоли и толики свеци. Али да је било Јевреја неваљалих, то је било. Ево, пре неки дан је објавио један Јеврејин писмо да после Косова долази Израел на ред: "Зато што смо ми, - вели, - већина Јевреја били против Срба у овом случају." Према томе, немојмо ни Јевреје да сврставамо у свеце, јесу страдали, али и ми смо страдали. Они су страдали више, али се не може све сводити на антисемитизам. И Арапи су Семити, па ко је сад крив што једни друге затиру. То је унутар семитска борба. Арапи су Семити, старији чак од Јевреја. И бројнији. Но, Николај је у немачком логору написао и књигу: "Земља Недођија". И тамо онај Спасо Спасић представља Србе. И има један текст: "Етика и техника". Није довољна техника, господо. Највећа, америчка силиконска из Калифорније... Знате да је Америка 10 год. испред осталог света, а Калифорнија 10 год. испред Америке. Али на жалост и у злу. Тамо имају сатанисти, култ сатане, тамо има какво год хоћете зло. И перверзије, и да не кажем шта све. Није довољна техника. Ко мисли да техника може да реши проблем 21. века, потцењује човека. Техником можете за кратко време манипулисати, као звечком што дајемо деци кад су у колевчици и овим сада зембиљима или колицима... то их једно време занима па их баце, и морамо другу звечку или играчку да им купујемо, правимо све време, чуда... изгибоше Американци са оним играчкама "гамес"... или цртаним филмовима а деца остају кретенизована свим тим. А дајте им мало природе, дајте им мало жива бића, дајте им зеца... Ми смо правили у Тврдошу по жељи из Бања Луке Божићну и Ускршњу емисију по 20 мин. Па то је било чудо. Само смо деци донели 2-3 јагњета и 2-3 зеца. И све је било решено, ништа даље није требало. То је било чудо... они су питали који је режисер то режирао! Деца, нико други. Пустите децу међу јагањце, међу зечеве... И знате децо шта су урадили зечеви? Ми их обукли у лиске од купуса и завезали гумом, и деси се да нестаде струје 1 минут... За минут су појели онај купус, кад се вратила струја, нема купуса. Живи људи!
   Православни, дакле, доживљај света, виђење света, искуство света јесте господо, дозволите да кажем, свештено, свештеничко. Али, дозволите да кажем, и да се не бојимо те речи, и аскетско, подвижничко. Није све у томе: дај сад само да уживаш, да једеш, да се према свету односиш бахато, јер је то сад теби дато, него да се односиш домаћински. А домаћински значи: треба поштовати. Треба некад пустити стоку да се одмори. Има у нашем крају (Шабац) обичај да се уз постове ни стоци до подне ништа не даје. Нарочито уз Петров пост је то код нас било - не знам како је овде? И говече да пости, да не једе. Или, ако је нешто не исправно код њега, рецимо нечим се покварио стомак опет се и то може регулисати... Као човек кад пости, па сведе исхрану на чај или на неку простију храну. Постоји дакле, један свештени однос према природи, према човеку, један ако хоћете аскетски однос, знају то спортисти најбоље који су понајвише сачували тај однос здравља према природи, према себи. Не може спортиста да једе шта хоће и да ради шта хоће и да - сутра буде резултат. И физички али и психички не може време да проведе не знам где и да сутра игра утакмицу. Зато су строги тренери и траже одређени начин живота. Они живе један аскетски живот. И верујте виђао сам многе спортисте, нарочито наше фудбалере по свету - ко девојке су. То су људи скромни, хвала Богу. Дакле, постоји један здрав однос према природи, честит, поштујући. Сељак ће да одмори говече и сваку животињу код себе, поштоваће своју земљу, пазиће које ће дрво да сече. Неће ићи и само рубити. Данас имамо ту производњу меса где се тим јадним животињама дају разне ињекције, стероиди и добијете наказе. Или у бостан, у парадајз и добијете бундеве, а не парадајз који мирише.  Један Грк је недавно тајно снимио како Енглези који су велики хуманисти према животињама, злостављају животиње које дају месо. Телад то јест, узгајање стоке. Бију их да би им мишићи нарасли. Да би дали више меса. Тај Грк је то открио и био је скандал, велики бум, догађај и за саме Енглезе. Ја сам гледао у Јерусалиму протест неке групе људи, протестују што се кљукају гуске. Па их на тај начин малтретирају. Да ли су увек тако осетљиви ти хумани чувари животиња? Знате, да ли је хуман однос оних који гаје псе, Париз је пун паса. Не можете да прођете ни једном париском улицом да не нагазите на поган. То је страшно. Држе те псе који су отуђени, који су тужни, јадни. Верујте ми, изгубили су особине - је ли то људски однос према животињи? Ја не видим у томе људски однос него видим неку исквареност, нек се она зове разнеженост нек се зове распилављеност, не знам како да је назовемо - то је и самој животињи на штету. А да не говорим колико је због тог окупирања животињама заборављен човек. Једна Францускиња је пред смрт оставила завештање да њене две мачке гаје на њеном гробу на острву на Сени. И за то је оставила 2 милиона франака - то је око 700 хиљада марака. Један мој пријатељ са Кипра је рекао: "Ја бих је радо убио и оне паре дао сиротињи". Осећа се да у том поступку нешто не штима. Енглези су, '56.г. протестовали кад су Руси послали (совјетски Руси) пса Лајку првим сателитом у космос и она је тамо цркла. Тада су биле демонстрације у Лондону. У исто време је енглеска власт на Кипру вешала младиће. Имате и данас те гробове кад одете у Никозију. Мирне душе су вешали младиће који су тражили слободу Кипра од Енглеза, а овамо су протести против смрти једне кује. То је лицемерје, то је патологија. Наша цивилизација на жалост има ту патологију. И не разликује се много марксизам и американизам. Америка говори против национализма, против, не знам... а нема већег фашизма, нацизма, од американизма данас. Само се он зове "амерички интереси". Митрополит Амфилохије је говорио у своје време да је савремени човек оцеубица. Данас се говори о детеубиству. Све је више чедоморства. Односе се према том Божјем благослову порода као према сплачинама, као према слинама. А јадне мајке, ако је ико имао неко искуство да их мало саслуша, да види, може ли да остане читава психички, ментално и телесно мајка која је чедоубица.
   Данас говорим о домоубиству, о убиству мајке земље наше. Ово што смо навели, су не само крајности него и извитоперења, деформације, упропашћења. Ми православни имамо и треба да имамо други однос, домаћински однос поста. Шта је пост? Пре свега поштовање према себи и према природи. И давање значаја и другим јелима, и другим људима. Мада и то, да не једемо одређена јела има своје крајности: не једеш месо а наједеш се рибе. Или рецимо, не једеш ни рибе ни меса а не можеш да смислиш једно сироче или једно мусаво циганче које проси путем - без обзира што га старији можда и злоупотребљавају. Није наше да испитујемо, ако можеш дај ако не можеш прођи, немој макар своју ситничавост показивати говорећи, да нас оно просећи злоупотребљава. Кад би оно што уштедимо постом давали сиротињи, потребитима, убогима, онда би то био прави пост. А не само одређена јела као да смо ми сада ту чистунци, као што су радили Јевреји: ово може, оно не може, могу папкари да се једу а не могу копитари. То је цеђење комарца.
   Друго: пажња према природи. Данас човек свега више има осим пажње, пажљивости. Не пажљивости бон-тонске, знате лепи манири, а кад му мало нагазиш на неки његов пут или неки његов интерес или на неки његов углед, он ће те збрисати. Американци су пажљиви према животу да могу, да би спасли један живот, нову болницу из темеља да подигну, да све снабдеју да би спасли један живот. Али, каже човек који ми је то причао, један грчки лекар дугогодишњи у Америци, и то у центру за национално здравље у Балтимору, и један Србин причао ми је такође да Американац може да те збрише да те нема ако си на путу његовог интереса. Ништа сва његова пажња и наводна истанчаност. Они нама овде долазе и шаљу помоћ, врло су спремни да помогну, а знате ли колко њих то кошта? Не само што не кошта и ништа не изгубе, него чак зарађују на томе. У Босни  су ми причали,  да свака помоћ Американаца је резултирала тиме да они од тога добијају. Али, ако и не добијају тиме, у сваком случају их не кошта. Могу да нам дају, али да нас не потцењују и уцењују. Давање са потцењивањем и уцењивањем, са багателисањем човека, презирањем, губи сваку вредност и постаје контрапродуктивно.
   Бдење, то је то молитвено бдење. Човек је пажљив и моли се. Пажљив према свему. О. Јустин је говорио: према сваком створењу приступај са пажњом и моли Бога да опосредује твој  однос са њим. Молим Бога да опосредује мој однос са собом самим, вели о. Јустин. То су невероватне дубине, то су невероватне истанчаности духовне. Такви су били светитељи.

[Увчанка]

      Пажња, бдење, односно молитвеност укључује господо савест. Не само свест. Европа је афирмисала свест, и многи европски језици немају разлике између свести и савести. Ми Словени имамо. Није исто свест и савест. Може човек свесно да уради зло, али савесно зло не може да уради. Савест је глас Божји у нама. Неко присуство Божије у Његовом дому који се зове човек, човеково биће. И кад тад савест проради. Путовао сам с једним човеком на сахрану у Горњу Морачу. Беше се по Божићу почео топити снег, ишли смо узбрдо, човек има плитке ципеле, клиза се, да погине. Ја сам понео резервне чарапе, знао сам да ће бити лапавица. И кажем, дај човече, метни ове моје чарапе преко твојих ципела да се не клизаш. И то је човека мало погодило и гануло, па поче да прича. "Оче, - каже, - молим се Богу да умрем у страшним мукама, јер сам страшне злочине као партизан чинио."  Ја сам био дубоко ганут. Тај човек ће се спасти. "Молим Бога да умрем у страшним мукама јер сам страшна зла чинио." Савест је значи прорадила,. хвала Богу. Нема савести код Европљана. Кад је господин Клинтон говорио: "Ја се молим за Србе", ја сам рекао, нисам му писао јер он не заслужује: кад је господин говорио у време облачних дана па нису могли да бомбардују: "Не мари, биће у мају, у  јуну, у августу, биће сунчаних дана". Значи, спремао се да бомбардује, не 78 него и више дана, а онда говорио лицемерно да се молио. Е то је не савесност. Нек иде с милим Богом, нек му Бог буде и судија и спаситељ, али говорим о свим елементима православног домаћинства.
   Ми јесмо за човека. И јесмо ако хоћете антропоцентрични. Али не на начин антропоцентризма наше цивилизације, који је огољен. Човек је сведен на хоризонталу, на производњу - потрошњу. На потрошачко друштво. На Шведску, на Швајцарску. Ако су то идеали, ја господо враћам улазницу у свет. Не бих желео да живим у Шведској. Не само Бергманови филмови што показују безизлазе, очајања, него, отиђите да видите како наши мученици живе. Зарађују они тамо али су сви несрећни. Не бих желео ни у Швајцарској. Хвала им лепо. Али да не причам сада о томе, живео сам у Француској 4 године и знам их, још су бољи Французи од свих, али не бих мењао  мој народ за Французе, и овакав какав је. Не идеализујем га, знам му слабости, знам себе. Али има у њему још соли има још покајања, још живота, још савести, има пажње, има будности, има човечности. Ми смо за човека и човекоцентрични али, зато што смо христоцентрични. Христос је истинити човек. И, кад говоримо о Христу не мислимо, као што мисли данашња савремена психологија да је наводно усавршење човека права индивидуација човека - да ти будеш ти. Већ сам помињао, негде имају и код нас рекламе: “бе yоу - бе цоопер” - Да би био ти ти буди купер - пуши купер и онда ћеш бити ти ти. Таква једна карикатура је ругалица над човеком. Не може човек бити ти ти или ја ја ако се идентификује са самим собом. То је врло лош идол, врло лош бог, коме служим и постајем роб тога бога. А он је егоиста, а он је узак, а он је себичан, а он је унутрашње пуст и празан. И хвала Богу ко се брзо разочара у такво божанство какво је ја. Усавршавање наше је у идентификацији са Христом. Али Христом који је постао човек, који је постао ја, сваки човек од нас. И онда се усавршујеш. Као што је пример апостола Павла који је рекао: "Не живим више ја него живи у мени Христос". Значи ли то да је шупаљ, да га више нема, да је остала само љуштура од Павла? Не, напротив! Нема јаче личности пројављене после Христа у Новом Завету од Павла. Нико није толико личан, толико динамичан, толико активан, толико жив, и толико ако хоћете индивидуалан, али ми православни волимо израз личност а не индивидуа. Запад оперише појмовима индивидуа и друштво. А ми оперишемо стварностима, а не само појмовима: личност и заједница.
   С друге стране, друштво само по себи не може бити право друштво ако нема личности. То је гомила, то је маса, то је руља. Ко се на западу данас у суштини брине о друштву? Фамозна Европска заједница - неколико људи управља тиме - да се разумемо. Па врло вешто, а у Америци поготову врло вешто, изманипулишу као што су код нас комунисти. Причао ми је професор економије Ранковић да су они хтели деценијама цркву на Новом Београду, и већина народа је хтела. Шачица партијаца су исконструисали: "Не, неће народ цркву." Ко је питао народ? Дакле, нема правог друштва ако није заједница. Нема праве заједнице ако није изграђена од личности. Личност не значи, оно што ми одмах помислимо: да је тај човек личан - значи егоиста, себичан, гледа своје интересе, има карактер, противи се другоме, тврдоглав је... То није личност, господо. То су тако извесне карактерне црте... Права личност је прожимајућа. Ово што отприлике видите код нашег Патријарха. Ето вам један пример. Човек који је свима отворен, свима наклоњен, све посећује. Чуо сам пре неки дан, летос иде он у Саборну цркву а један човек из "Упитника" преко пута, оне кафане - у коју иду углавном уметници, књижевници, боеми - излази пијан, тетура се и грли патријарха: "Ваша Светости, ово су све сами лудаци. Једино смо ја и ви паметни." А патријарх каже: "Јесте бог га видео, али и ми кад мало попијемо глупости говоримо". Такав човек (Патријарх) је личност, а не намеће се, не показује се, а видите да је прожимајући.
   И завршавам, православно домаћинство је та изградња човека из Дома Божијега, који после носи благослов Божји где год се појави: у дому, у природи, у њиви, у друштву, у заједници, у парохији, у селу, у граду, у општини, свуда. Видите човека кога сви воле, који све привлачи; то је Достојевски покушао, прво у "Идиоту" - у лику кнеза Мишкина, добричине, човека коме су сви хрлили као магнету; а после још више у старцу Зосими, у Аљоши... Браћа Аљошина, Иван, један Европејац, рационалиста, безбожник али дубока срца и Мића Карамазов - Димитрије, један човек од живота, од страсти... А сви хрле ка Аљоши који је пошао да буде монах. Аљоша је један обичан, скроман човек. Слуша исповест Димитријеву, слуша исповест Иванову и у исто време пројављује шта они треба да буду. Да буду свељуди, свечовеци. И Аљоша је један мали свечовек. "Карамазови" је нешто најлепше што је написао Достојевски.
   Дакле, православно домаћинство је да човек буде у дому Божијем, да осећа Бога. Бога, не само као домаћина. Љотићевци имају ту једну једноставну формулу: "Бог на небу, краљ на земљи, домаћин у дому". То је доста јефтина формула. Наизглед је правилна али у ствари не правилна. Наш Бог је Света Тројица. Бог Који је Сабор. Позива нас у сабор, у заједницу. Зато су Три Личности Свете Тројице. И немојте никада рећи: "Свето Тројство". То је латинско и једнострано. Није тројство Тројица. Њих Тројица: Отац, Син и Дух Свети у заједници вечнога бића, живота, радости, љубави, свега. Из те заједнице, из тога сабора предвечнога, из те прве Цркве, настао је свет као Црква. И људи и анђели као заједница. Наш Бог је Тројица. Ми идемо на Сабор.
   Сећам се да је митрополит Амфилохије као млад јеромонах писао једном свом пријатељу, који је, мученик, ударио једним својим путем, солипсизма. Био је талентован па је уобразио да је велики - на жалост, то је врло опасан пут. Талентовани људи су врло склони да друге искључе, да остану само они. Треба велика духовна дубина да примиш друге људе. Можда си талентованији, можда си способнији, али истински велики играчи умеју да покажу друге да су још бољи од њих; написао му је: "Брате мој, где си отишао да будеш сам, самац, ми смо позвани на Сабор, на Небески Сабор Свете Тројице." То је Сабор и то је Саборност. Православно домаћинство је саборност. Црква је саборна. Јесте, постоји поредак у Цркви, постоји патрика, владика, свештеник, верник, калуђер, али, сви смо саборно тело. И наравно, није лако све то ускладити, али смо живи људи, православна слога, српска слога.
   Српска Слога је скупа ствар. Немојте се бојати ни трвења, али не затирања. И критике али и самокритике. И сучељавања и сукобљавања али не разарања, господо. Људски је и сукобити се, и сучелити се, али не искључити другога. То је то православно домаћинство, православни домаћински дух, који се може одразити и у економији, дакле у привреди, у домаћинству, у дому, у парохији, у општини, у држави. Зато нас и не трпе јер нисмо шаблонизовани као они. Велика је офанзива и на грчки народ, народ који је другачији. Они би хтели да нас ЦНН води и руководи како они хоће. А ЦНН изгради, направи једну слику и они томе верују. Причао ми је човек како у Америци на улици наста нека пуцњава, јурњава, полиције, мафије, ко зна... Просечан Американац трчи да упали телевизор да види шта се дешава, он не остане да види својим очима. Он више верује шта ће му рећи телевизија о догађају који се пред њим збива. А Србин неће тако. Он ће да размисли, па ни попу неће лако да поверује кад су у питању световне ствари - а и кад су у питању духовне, и код њих ће остати мало сумњив. Чекај, он јесте поп, али да видимо - имамо и ми неко искуство. Ми смо људи искуства, дубине, људи слободе, људи љубави, људи подвига. Но докле смо стигли, на којем смо путу, јесмо ли посрнули, јесмо ли забрљали, јесмо ли почели да поправљамо то што смо забрљали, то сад остаје пред нама, остаје на сваком да цени. Али нисмо као народ блокирани, нисмо блоковски. И зато и политика и рецимо поједине струје било где да су, и странке, и ко год хоће све да нас заведе под један калуп - ту нешто није у реду. Мора да има слободе, али не хаоса. Не јавашлука... Сад имамо 15 председничких кандидата за Србију, то је неозбиљно. То показује ниво свести наших политичара. Шта ће јадни народ, да не кажем јадни, паметан је народ, народ ће изабрати. Мислим да су незрели људи, фалширани, киксирани, потрошени, итд. итд. нека их. Проћи ће. Много што шта ће проћи у овом народу, али на жалост, често скупо плаћамо.
   Још нешто бих хтео да кажем за српско домаћинство. Није тачно, господо, што кажу да Срби наводно траже харизматичког вођу, само под вођом могу. Није тачно. Лажу и клеветају српски народ. И желе да смо такви. Није тачно. Да кажем једну тешку, горку истину. Ми смо убили Карађорђа и ослободили се. То сам рекао и Милошевићу, 18. јануара када је једини пут дошао у Патријаршију. И кад је Милош однео главу турском паши у Београд и он се расцерио од злурадости, Милош је кисело рекао: "Пашо, немој се смејати, једну смо главу скинули, а пуна је Шумадија оваквих глава." Није тачно да су Срби народ овце које иду... друга је ствар што има јаких личности које могу да делују... не да заведу, већ да поведу.    Зар се Патријарх Павле намеће а у суштини јесте лидер српског народа. Је л' он има нешто харизматично, је л' има неки говор... па ипак, људи осећају. Дошло једно дете у Овчарски манастир пре две године, девојчица од седам година води је мајка, и пре него што је пришла Патријарху заустави је један човек и пита: "Стани душо, ко је овај чика?" Дете стане мирно и каже: "То је Његова Светост Патријарх Павле - будимо људи." Оно је то рекло као име и презиме Патријарха. Дете је схватило његове речи "будимо људи". Е, такви људи могу да нас воде, али не једини. И хвала Богу. Имали смо Светог Саву. Слушали су га, па ипак је Свети Сава поднео оставку, повукао се, јер је пласирао Арсенија, пошао за Арсенијем, и бар у српској историји имамо то, често пута се и претерало у томе. Али, нисмо били кретенизован народ који само слуша вође... Није тачно да су били сви за Милошевића као што су тобоже били сви за Тита. Кад је Ћосић причао после Титове смрти, како је видео у Београду да плачу људи, жене... Било је таквих људи... Али знате, за време 3 сата Титове сахране, 300 провала је било у Београду. Ја кажем: и то је Београд. Лопови су искористили шансу, 300 станова је било обијено. Србима ради то. Самосвест, самокритика, често није добро усмерена. Али, немојмо да се лепимо на то: Срби хоће вођу, треба да буде вођа. Ако си и мајка, покриј се, то је српски домаћински дух. Ако си и мајка покриј се - има често и мајки нападних па опседају ту децу, намећу се деци, хоће да уда ћерку само за зета каквог она хоће. Или слично томе... ако си и мајка покриј се. Ја сам одрастао у кући у којој су се отац и брат понекад добро посвађали. Али сам био и сведок кад су се добро исплакали један пред другим. Ја сам увредио у једном моменту мога епископа Јована Велимировића - Шабачког, и било ми је криво, отишао сам, плакао... Када сам га други пут срео и тражио опроштај, и он се заплакао и рекао: "Синко, и ја сам погрешио." То је величина човека. Ко је више крив, ко мање, нисмо расправљали.
   Хоћу да кажем: немојмо се продавати јефтино. И на крају сваки од нас, то је неумитна правда Божја, најчешће прича причу о себи. И кад буде домаћински сусрет свих са свима, то ће бити Страшни Суд. Један величанствен сусрет пред камером, не свемира него свих светова Божјих где ће свако видети себе у свим могућим стањима, без режије, и сви ћемо заплакати, каже Откривење. Заплакаће сви! То ће ваљда бити једини одговор на све оно што будемо видели, али ће се и Домаћин понети као Домаћин - Бог. И да вам кажем, много шири, много дубљи, много човечнији, много божанскији него што Га ми замишљамо. Хвала Му. То је Бог Кога смо упознали, то је Бог Којим живимо, то је Бог Којим битујемо - то је Христос Богочовек. "Ми пут свој знамо, пут Богочовека." То је пут српског домаћинства.
Хвала.
Вл. Атанасије Јефтић

[dukat]

Колико се наши врли представници власти намећу својом побожношћу и оданошћу,овај текст о домостроју би им помогао да се правилно усмере и крену да стварају праву економију.