|
Увчанка
|
 |
« послато: 10 Март 2010, 16:56:51 » |
|
ДОМОСТРОЈ И ДОМАЋИНСТВО КОД СРБА
Желим да почнем од Онога од кога све почиње. А то је: од Бога живога и истинитога и увек је добро почињати Богом, како вели свети Григорије Богослов. Домострој је словенска реч за грчку реч "икономија". Да би могли одмах да се укључите, то у Европи кажу "економија". Али овде није реч о тој како је они зову "ецономy" на енглеском или економија. Погрешно је читање, боље би било да се изговара "икономија" јер је реч грчка и значи оно што је словенски преведено "домострој". А то је: градња, изградња, управљање и унапређење дома. Домострој Божји се назива стварање света и Божје присуство у том свету, јер је Бог створивши човека њему поверио свој дом, да он буде домаћин у том дому и да он тим светом руководи, да га изграђује, и да наравно у том дому, у том домостроју, зна за свога Домаћина, за Бога. Домострој нас значи одмах везује са Богом. Мада сумњам да сама реч "ецономy" у садашњој економији, евроамеричкој или светској има у позадини икакве слутње да нас везује са Богом. У пракси, још јасније видимо да нема тога. Друга реч коју треба одмах рећи, и правилно схватити, јер је врло важно да правилно схватимо речи, је реч екологија. Данас се појављују и велики еколошки проблеми - видите шта бива са поплавама. То је опет погрешно читање грчке речи "икологија". То је на словенски преведено: "домословље". Имамо "домострој" - стројење, изградња, управљање домом и живљење у њему, и имамо словесно - однос словесни са домом и са околином тога дома - "домословље". То је то што кажу "екологија". Видећемо мало касније да екологија у данашњем њеном схватању и што је још горе, односу према њој, или како кажу третману, да је сведена само на голу хоризонталу. На очување зелене средине и онда имате странке зелених. Врло интересантно, сви су "зелени" у Европи били против Срба и били су за бомбардовање Срба. Колика је еколошка катастрофа бомбардовање, они се нису питали. Требало је бомбардовати Србе. Говорим дакле о домостроју Божјем, основном плану Божјем, пре свега делу (јер, Бог све што је рекао, постало је) Божјем стварања света, човека, раја и његовог даљег поверавања човеку. И кад је човек убрзо забрљао, почео свој свет да ствара у сарадњи са ђаволом, више него да слуша савет Божји, Бог није напустио тај дом и свој домострој. Није све по плану Божјем даље било у свету и није ни данас све по плану Божјем како неки мисле да Бог потпуно руководи историјом, али Бог није потпуно одсутан из историје. То је врло важно за схватање нашег православнога српског домаћинства. Бог је присутан у овом и оваквом свету. Свеједно што је човек покушао да створи свој свет. Стварао је многе светове и ствара и данас "евро-амерички" свет или боље рећи "амеро-европски" у суштини којег на жалост нема Бога. Мисле да је Бог одсутан. Кажу: "Ми смо узели нашу судбину у наше руке". Врло добро знате да су то раније говорили комунисти - марксисти. Ови данас Га нису потпуно порекли, кажу има тамо негде Бога, али Бог у суштини не игра битну улогу. Ми смо ти који водимо судбину света. Шта ће бити са екологијом, шта ће бити са овом надолазећом катастрофом наше планете? Ви знате шта се све ту дешава у озонској сфери и у односу према природи уопште. Међутим, ми православни имамо наше домословље. То нам је овај домострој који је свет, то нам је домовина. Није тачно да је "домовина" само хрватски појам. Ту су реч неки наши људи, који уско гледају, поклањали Хрватима. Наш појам јесте отаxбина по оцу, али је и домовина по дому и домаћину. И сад се враћају Срби у своје порушене домове, и кад их подигну, и подижу их хвала Богу, на Косову, то је поново домовина и отаxбина. Није тачно дакле да је домовина само хрватски израз и немојмо им то лако поклањати. Човек је у овом свету ипак у дому Божјем. И не може овај свет потпуно отуђити да не буде Божји. И зато је важан његов однос не само према Богу него и према томе дому, значи према окружењу, према природи, - а природа је, како веле светитељи, друго име за мудрост Божју, премудрост Божју. Како је у природи све мудро усклађено, мудро одређено, какви односи сила, које је Бог заложио од атома и још мањих честица до галаксија. Какве је све Бог заложио кодове да је то чудесно. И још толико тога ми не знамо. Али је чињеница да је Бог присутан у Његовом дому. Који је наш дом. Он је од вечности имао све што је имао. За нас је створио свет да будемо домаћини у том дому и домаћи у том дому и домаћи Богу у дому Божјем. И, да кажемо одмах другим речима: то је Црква. Црква је од почетка стварања света не само назначена као циљ целокупног Божјег стварања, него је већ са првим стварањем света, са првом циглом да тако кажем, грађена и Црква - Бог рече и постаде. Кад створи светлост, то је већ постављен темељ Цркве. Али се Црква даље изграђује, разраста, јер треба да живе жива бића. Овај дивни храм (Св. Ахилија) је само видљиви израз и ту се окупљамо и ту најконкретније доживљавамо цркву јер се причешћујемо вечном Црквом, Царством Небеским, Телом Христовим. Али, цео свет је Црква. И ми кад смо Божји, кад смо с Богом, већ смо у Цркви. Зато је добро да се као православни тога подсетимо и да то памтимо. Није Црква једна фракција у друштву. Једна струка: црвени крст, војска, партија, црква... То је амерички начин размишљања и схватања, како је говорио о. Шмеман - то имају секташи, суботари седмог дана. Да је једно од седам ствари у свету и Црква. Не. Чим смо у дому Божијем, у овом свету, имамо живот, имамо душу, имамо савест, имамо односе са свима, ми смо већ у Цркви. Наравно, у Христову Цркву се улази крштењем и учествовањем свим бићем својим у њој са врхунцем Свете Литургије. Али, тај исти човек који се крштава, не постаје неко други, већ се само препорађа, обнавља, ослобађа од онога што је еколошки загађено у њему. Значи, не говоре православни само о екологији спољашњој, о домословљу споља кад се загађује природа, него и о духовној екологији. То је врло важно данас: загађено је наше друштво, наш свет, наша цивилизација веома много еколошким загађењима, моралним, људским и да не говорим колико тек не хришћанским. Кад је недавно, на св. арханђела Гаврила (26.јули) била слава у манастиру "Св. арханђела" код Призрена, дошло је најмање 1500 Срба. Ноћу их је пратио КФОР, преко 20 аутобуса. А Шиптари су горе изнад манастира, који је у теснацу на Бистрици 7км изнад Призрена, поставили експлозив иза стена. Али је Бог дао да је претходног дана била киша и само је нешто мало експлодирало и нико није повређен. А да је експлодирало свих 7кг. експлозива који је нађен, било би страшно изгибеније. Господа из УНМИК-а су одмах дошли: "Имате ли повређених?" Владика Артемије је рекао: "Немамо физички али имамо 1500 људи душевно повређених. А ви гледате само да ли је пала крв. Овде је много већа повреда. Сви су они психички рањени, господине. Јер, можете замислити како им је било кад су дознали шта им се могло десити." То је та европска површност. Евро-америчка. Повреда само телесна. А колико су људи повређени духовно, душевно, морално, људски понижени, у то не гледају. То је та екологија, загађеност. Не само спољна. Ми православни, међутим, на то се осврћемо. И то пазимо. Дакле, домострој је на једној страни и домословље - очување и изграђивање здравога света на боље како спољашњег тако и унутрашњег, по Божјој вољи и Божјој намени. Супротно је: разарање дома. А оно може бити мање или веће и зато кад своди наша цивилизација у својим крајностима (на жалост оне доминирају) домострој Божји, економију Божју на хоризонталну и само на њу, она врши деструкцију дома Божјег и житеља дома Божјег. Врши у суштини деструкцију људи. Није тачно да се људи усрећују бољом економијом. То нама православнима треба да је јасно. Сачувај Боже, нисмо против. Али, немојте нам продавати рог за свећу, што каже народ. Није свака економија боља. Промене, сви говоре о променама али које и какве? Има промена на горе. Има прогреса на горе. А тако и са економијом. Нарочито кад је само хоризонтална. Спаситељ је рекао: "Не живи човек само о хлебу." То не значи да не живи и о хлебу. Али, има још нешто више од тога, где је укључен и хлеб. Човек је везан са природом, тако га је Бог везао и хвала Богу. Са биљним, са животињским, са минералним светом око нас и у нама. Не можемо да живимо ако не уносимо у себе спољну храну, али не само ту него и духовну храну. Али свести човека само на храну, извините, значи свести га на алов, на јасле. И значи деградирати човека. Ту почиње еколошка деградација човека. И зато, разарање дома Божјег називамо домоубиством. Или да узмемо европску реч: "екоцидно понашање". Не еколошко већ екоцидно. Убијање дома. Наша цивилизација је у великој мери екоцидна, домоубиствена цивилизација. То не значи да сам против сваке цивилизације и културе, али шта у њој и ко? Немојмо се лако хватати на удицу или на бацање врапца из руке. Недавно је Александар Поповић брат Миће Поповића великог сликара српског који је од 50-тих година у Паризу и професор је на Сорбони, изјавио: "Која Европа, - вели, - Европа је често измишљотина. Која, ко, где?" И рекао је врло тешке речи да у Европи владају мафијаши. Многи од њих сматрају да је цивилизација у производњи и потрошњи. Тај зачарани круг: производимо да би потрошили. И где си био нигде. Као човек који само једе, као што су говорили Римљани хедонисти, не сви наравно: Едимус ет вивамус - Једемо да живимо. Не може човек да живи ако не једе, али не једе само да би живео. Ту је та префињена нијанса која диже човека изнад осталог животињског света. Са циклусом производње - потрошње, економије и екологије, односно боље рећи екоцидне цивилизације која убија дом у коме живимо и квари нашу животну средину, трује нас и споља и изнутра и физички и психички, отуђује се човек. И што је најгоре, апсолутизује се то отуђење. Човек постаје, што је рекао Шекспир: "квинтесенција прашине" сводимо га на прашину, или како је пре Шекспира рекао Јов: "Храна црвима". Чека да легне у гроб јер ту ће завршити и онда, распашће се од црва. Све то услед човековог лошег односа, или како данас кажу: "третирања природе" око нас, тог дома Божијег. А лоше третирање је малтретирање - она речица "мал" значи "зло". Марксизам је у томе био изразито јасан: природа је нешто што треба савладати, потчинити себи, експлоатисати, као да је у питању нека звер. И човек је овладао природом, овладао природним законима и стекао је "слободу". Какву, видесмо. Дао Бог, па у ономе у чему су изгледали најјачи, у економији, у томе су крахирали. Ја сам уверен да ће и западна цивилизација крахирати на том пољу. Неће цела, није све у њој за бацање, али наглашавање само производње - потрошње, тај зачарани круг је неће нигде одвести. Апостол Павле говори да природа око нас сва стење и уздише, састрадава, јер је човек отказао своју мисију, своје назначење. Био је од Бога постављен као цар и свештеник у рају који је био символ здраве и спасоносне природе. Бог му је дао само један знак: "Дете пази, тамо је трње" или тамо је огањ, жиш, немој да се опечеш, као што кажемо детету да не иде на пећ, или пази, тамо је рупа, можеш да упаднеш. "Немој јести од тог дрвета." Не што је то дрво нешто нарочито значило, него да човеку стави неки мали критеријум, неки мали опрез. Не једе се све што лети, дете моје. Ту ти је дрво живота, живи, ради, чувај рај. Али, негде, мораш имати неку опомену. Као што постоје правила у игри. А за велике играче не важе правила. Сећам се, великих фудбалера, великих кошаркаша. Један Кићановић, је био велики играч. Ни једно правило не прекрши и сва правила надиђе и ниједно не важи за њега. Бог је такво једно правило дао да буде човеку нека врста орјентира, коректора. Он се понео незрело, вели св. Иринеј, као мало дете још не проверено, не искусно, и у томе је онда олакшавајућа околност. А ђаво је био лукав, приступио му је, што каже народ, с леве стране. Знате причу како је дошло до тога да он послуша ђавола а не Бога. "Знаш, није то ништа лоше ако окусиш од тог плода, него зна Бог да ако окусиш бићеш Њему раван а Он завиди и не жели да Му будеш раван." Једну ћифтинску слику, бедничку, мизерну, о Богу даје ђаво човеку а у ствари, своју слику даје човеку. Наиван човек је поверовао и врло брзо се нашао преварен. Бог међутим није напустио човека. Шаље Сина Свога, да постане човек, да Он прође пут Адама као Нови Адам, носећи у себи старог Адама и да онда покаже да може човек да живи по вољи Божјој, да може свет да буде благословен, радостан, да може да буде Царство Небеско на земљи, и да овде на земљи започиње стварно вечни живот. Зато је толико значајан лични подвиг Христов који је за нас и ради нас. Прошао је као истински човек све наше људске ситуације, од рођења, трпео од глади, од страдања, до смрти, али и васкрсао. И у исто време видите из Јеванђеља, а наравно и из искуства наше Цркве, из искуства светитеља, који су, да кажем слободно, продубили, проширили Јеванђеље, види се како је Господ Христос знао ко је, шта је, шта ради и како треба. У Његовом понашању и делању нема ни трунке сумње да је Он Син Божији Који је дошао и постао човек, изједначио се са нама. "И ево, ја и браћа моја, деца моја", - поистовећује се са сваким човеком. "Што учинисте једноме од ове моје браће, мени учинисте. Ако њима учинисте зло, мени учинисте". Зато наш однос према природи и према човеку тангира Бога. Не што је Бог увредљив већ што је у питању Христово поистовећење са нама. Ко човека вређа и понижује, Христа вређа и понижује. Ко човеку помаже и изграђује, Христа изграђује. Да ли наша цивилизација има за свој циљ човека? Ја сумњам. Зато што га пре свега сакати. Ставља га у калупе, само у хоризонталу без вертикале. Добро, наглашава љубав према човеку, хвала Богу ако је истинита. А сећате се Достојевскога како је говорио да је то најчешће само флоскула: алтруизам, хуманизам, причамо о љубави према неким далеким људима; први комшија кад те нагази на жуљ, разбијеш му зубе. Тешко је живети са првим комшијама... Тако да је та љубав према човеку немогућа без љубави према Богу. Али у сваком случају, идеал који је Господ дао је: љубав према човеку - као хоризонтала и љубав према Богу као вертикала. . То је код нас православних крст. Не може стајати љубав према човеку хоризонтално, то је као једна пречага која ће пасти. Погрешна је и она друга, па само узмете вертикалу, љубав према Богу а немате према човеку. То је колац, то није крст. Само спојени то двоје, то је пуноћа крста. Значи пуна љубав према Богу и према човеку. Спојени у једну - то је крст. То је та димензија православнога домостроја и православнога домаћинства. Не вреди градити само домаћинство. Ни у држави, ни у селу, ни у вароши, ни у породици, на имању, ако немамо са Богом ту вертикалу: честитости, богообразности, богољубља, човекољубља и свега осталога што иде с тиме. Ако то не бива тако и не радимо тако, онда страда не само природа око нас, него страда и природа у нама. Откуда у нама невоље? Св. Симеон Нови Богослов каже да је Бог ставио у човека огромне могућности, велике потенцијале, способности, особине, не само ум, вољу, осећања, него и многе друге. Па опет иде "свака вашка обашка" - гура једно на једну страну, друго на другу, треће на трећу, никако човек да усклади у себи све то. Само су светитељи успевали у томе, људи сталожени, макар били и грешни али, који знају шта је покајање, знају своје границе, знају своје мере, знају односе према другима, према природи, према Богу. Само они могу некакав склад и поредак у себи да успоставе. Човек је у рају изгубио Духа Светога Који је био координатор свих његових способности, дарова, талената, могућности, потенцијала. Огромне су човекове могућности које му је Бог дао. И људи то осећају, виде, и како вели свети Атанасије: "Видећи како имају у себи велике могућности мисле да могу да раде шта хоће." Имају снагу и способности и раде, усмеравају се. И бива да напредују у томе. Али то није пут Божји, то није прави и истински пут човеков. Кад-тад покаже се да то негде фалшира, да то негде квари, да то негде извитоперује. И да постаје разорно, човекоубиствено, отуђујуће. Није Марксов израз "отуђење човека" - алијенација, него је апостола Павла. Човек се грехом, вели апостол, отуђује од Бога, од других људи и од себе самога. И не може да остане исправан и здрав ако са Богом нема какве-такве комуникације. Општење, макар тражења Бога. Не може ако нема исто то са људима, како-тако. Не може да има здрав и правилан однос према себи. Откуд толики проблеми: психолошки, психијатријски, психопатолошки нашег времена? Ја бих волео да нам дају неке податке, а ја их прилично знам, о стању у Америци. Не само колико има процентуално патолошких људи, болесних психички, него је сваки 10-ти психијатар патолошки психијатар, болестан. То је податак из Америке. Изгубио се ред, изгубио се склад, изгубио се неко ко то треба да усклади, али не без нас и мимо нас. Јер, онда би Бог могао у почетку да ухвати Адама за уво и каже: "Седи овде, ја знам шта је боље за тебе. Не мрдај!" Адам би био један мали кретенчић, једно не развијено дете које би само гледало шта му кажу, не би мрднуо. Није Бог претрпео пораз што је Адам рекао: "Идем ја за ђаволом." Богу је било жао, Бог је то предвидео, и рекао му: "Синко, кад будеш јео, умрећеш." Није Адам одмах умро, није то било проклетство. Али је било јасно виђење: куда иде човек. Па ипак, није Бог напустио човека. И ако има чудо у овоме свету, оваквоме и још горем, какав ће вероватно бити (не знам, можда ће бити и бољи за једно време - светска историја углавном таласа од бољег на горе, од горег на боље и не можемо бити ни апсолутни оптимисти, ни апсолутни песимисти), Бог није одсутан, Бог је присутан, Бог опомиње, Бог подсећа, Бог помаже. Бог је непоправљиви пријатељ човека, да кажем тако. Апостол Павле каже слично: Бог се не мења, Он остаје веран човеку. Остаје веран својој љубави према човеку. Сина свога нам је дао. Шта друго да нам неда? Тај Син је реалан, историјски присутан, Његова је Црква реална, историјски присутна то су ти Божји људи који постоје и у другим народима, али најближи, најдомаћскији, најсроднији су управо Божји светитељи у Цркви. Они су ти свештеници природе, који природи помажу да дође до Бога. Јесте ли приметили да се у суштини животиње прибојавају човека? И да га респектују. И да осећају да је Он домаћин. Чак и дивље звери. Човек има, заиста од Бога тај дар, тај благослов да је цар у царству, да је домаћин у дому. И није оно што је говорио Дарвин да је човек мајмунолик. Већ су све животиње човеколике. Ако се загледате у лице било које животиње видећете да она негде слути у себи човека. Погледајте очи, погледајте лице, пса, мајмуна, телета...
|