Свети Владика Николај Велимировић - Жички

[Серафим]

Васкршња беседа Владика Николај Велимировић

Јеванђеље о Победиоцу смрти

Озебли се скупљају око огња; огладнели се сабирају око трпезе; намучени у дугоноћној тами радују се изласку сунца; изнурени претешком борбом кличу изненадној победи. О, васкрсли Господе, како си васкрсењем Твојим постао све свима! О, пребогати Царе, како си једним Твојим даром напунио све празне руке пружене к небу! Радује се небо, радује се и земља. Радује се небо као што се мајка радује када храни своју огладнелу децу; радује се земља као што се деца радују када примају храну из руку своје мајке.
Победа Христова једина је победа којој се могу радовати сва људске бића од првостворенога па до последњега. Свака друга победа на земљи делила је и дели људе. Кад један цар земаљски задобије победу над другим царем, један се од њих радује а други жалости. Кад један човек победи свога суседа, онда је под једним кровом песма а под другим плач. Но нема победне радости на земљи, која није затрована злурадошћу: обичан победилац земаљски радује се колико своме смеху толико и сузама побеђеног противника. Он ни сам не примећује, како му злоба преполовљава радост.
Кад је Тамерлан победио султана Бајазита, он је овога ставио у гвоздени кавез и пред кавезом направио пир и весеље. Његова злурадост била је сва његова радост; његова злоба давала је хране његовом весељу. О, браћо, како је злурадост кратка радост! О, како је злоба отровна храна весељу! Кад је краљ Стеван Дечански победио краља бугарскога, он није хтео улазити у бугарску земљу нити робити бугарски народ, него с бојног поља упутио се у испосницу, да пости и Богу се моли. Овај победилац племенитији је од онога. Но и ова победа, као ниједна људска победа, није победа без свог жалца за побеђене. И најплеменитија људска победа је слична неком сунцу, које би једном половином сипало светле а другом тамне зраке. Само је Христова победа као сунце, које сипа светле зраке на све оне који стоје под њим. Само Христова победа испуњава сва срца људска неподељеном радошћу. Само је она без злурадости и без злобе.
Тајанствена победа, рећи ћете? Јесте, али у исто време објављена свему роду људском, живом и умрлом.
Великодушна победа рећи ћете? Јесте, и више од тога. Није ли мајка више него великодушна када не само једном или двапут одбрани децу своју од змија, него да би децу спасла за увек, иде храбро у само легло змија и огњем га сагорева?
Лековита победа, рећи ћете? Јесте, лековита и спасоносна за навек и навек. Ова незлобна победа спасава људе од свију зала и чини их бесмртним - и чини их бесмртним и безгрешним. Јер бесмрће без безгрешности значило би само продужени век злу, продужени век злурадости и злоби. А бесмрће с безгрешношћу рађа непомућену радост и чини људе браћом пресветлих ангела Божјих.
Ко да се не радује победи Христа Господа? Гле, Он није победио ради Себе, него ради нас. Његова победа није учинила ни већим, ни живљим, ни богатијим Њега, него нас. Његова победа није себичност но љубав, није отмица но дар. Земаљски победиоци односе победу, а Христос је једини који доноси победу. Ниједан земаљски победилац, цар или војвода, не жели да се његова победа одвоји од њега и припише другоме; само васкрсли Господ нуди Своју победу оберучке свакоме од нас, и не срди се, но радује се, кад ми Његовом победом постанемо победиоци, то јест већи, живљи и богатији него што смо.
Земаљске победе су лепше кад се издалека гледају а ружније и одвратније кад се загледају изблиза, док се за Христову победу не може рећи кад је лепша: да ли кад се гледа издалека или изблиза. Гледајући ту победу издалека ми јој се дивимо као јединственој по сјају, красоти, чистоти и спасоносности. Гледајући је пак изблиза ми јој се дивимо због страхоте непријатеља, који су њоме скрушени, као и због множине робова, који су њоме ослобођени. Данашњи дан је више од свих осталих дана у години посвећен прослављању и празновању ове победе Христове, те се приличи загледати ову победу изблиза колико због бољег познања толико због већег радовања.
Приђимо, дакле, ближе васкрслом и победничком Господу нашем и запитајмо се: прво, кога је Он победио васкрсењем Својим? и друго, кога је Он ослободио победом Својом?
Васкрсењем Својим Господ је победио два најљућа непријатеља живота људског и достојанства људског: смрт и грех. Ова два непријатеља људског рода рођени су још онда кад је први човек постао одрођен од Бога погазивши заповест о послушности према Створитељу своме. У Рају човек није знао ни за смрт ни за грех, ни за страх ни за стид. Јер прилепљен уз Живога Бога човек није могао знати за смрт, и живећи у савршеној послушности према Богу он није могао знати за грех. А где се не зна за смрт, не зна се ни за страх; и где се не зна за грех, не зна се ни за стид од греха. Чим се човек огрешио о свеспасоносну послушност према Богу, страх и стид ушли су у њега; он се осетио бескрајно удаљен од Бога и наслућивао је косу смрти над собом. Зато кад Бог викну Адама и рече му: где си? он рече: чух глас твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих (Пост. 3, 7-10). Дотле је глас Божји крепио, радовао и оживотворавао Адама, а тада, после учињеног греха, тај исти глас Божији раслабљавао га, страшио и умртвљивао. Дотле је Адам гледао себе одевена у ангелску одећу бесмртности, а тада је угледао себе грехом раздевена, опљачкана, понижена до скота, и смањена до кепеца. Тако је, браћо, преужасан и најмањи грех непослушности према Богу. Уплашивши се од Бога Адам се сакрио међу дрвета у врту. Као кад питома мачка подивља и побегне у гору, те се почне крити од домаћина и хранитеља свога! Од бесловесних створова, над којима је Адам дотле свемоћно господарио, он је почео тражити заштите мимо Заштитника свога. Један грех муњевитом брзином повлачио је други, трећи, стоти, хиљадити, док се човек најзад није поскотио и оземљанио, телом и духом. Грешни пут, којим је Адам ударио, водио је к земљи и у земљу. Отуда Божје речи: јер си земља и у земљу ћеш отићи (Пост. 3, 19) исказују не само Божји суд него и један већ отпочети и нагло напредујући процес поземљавања и распадања човекова.
Адамово потомство, колено за коленом земљанило се и распадало се, грешећи са стидом и умирући са страхом и ужасом. Људи су се крили од Бога за дрвеће, за камење, за злато и прашину: што су се више крили, то су се више од правога Бога удаљивали и правога Бога заборављали. Природа која је негде лежала пред ногама човековим, постепено се дигла изнад главе његове, тако да му је на крају са свим заклонила лице Божје и она му постала место Бога. И човек је почео обожавати природу, то јест: њу слушати, по њој се владати, њој се молити и њој жртве приносити. Но обожавана природа није могла спасти ни себе ни човека од смрти и трулежи. Страшни пут, којим је човечанство ходило, био је пут греха; и тај злокобни пут водио је непогрешно само ка једном претужноме граду - ка граду мртвих. Цареви људски царевали су над људима а грех и смрт царевали су над људима и царевима. Што се даље ишло то је бреме греха све веће расло, као грудва снега кад се котрља низ брдо. Човечји род налазио се у крајњем очајању онда када се јавио небески Јунак да спасава.
Тај Јунак је био Господ Исус. Вечно безгрешан и вечно бесмртан Он је походио трулежно гробље људског рода свуда просипајући цвеће бесмртности. Од Његовог даха бежао је смрад греха, и од Његове речи мртви у су оживљавали. Но Он из човекољубља узео је на Себе брдо греха људског као што се из човекољубља обукао у смртно тело људско. Али грех људски тако је био тежак и страшан, да се под његовим теретом и сам Син Божји срушио у гроб. Блажен по сто пута тај гроб, из кога потече река бесмртног живота за род људски! Низ тај гроб Јунак се спусти до Ада, где разори престо Сатанин и уништи легло свих злоковарних завера против рода човечјег; уз тај гроб Јунак се диже до највиших небеса пропутивши нов пут - ка граду живих. Својом снагом Он разори Ад, Својом снагом прослави тело своје и диже се из гроба - Својом сопственом снагом, која је нераздељива од снаге Оца и Духа Светога. Смирено као јагње пође незлобиви Господ на страдање и смрт, и силно као Бог издржа страдање и победи смрт. Његово васкрсење јесте истинити догађај, и у исто време пророчанство и слика нашега васкрсења - јер ће затрубити труба и мртви ће устати нераспадљиви (I Кор. 15, 52).
Упитаће неко: како се то каже, да је васкрсли Господ победио смрт, међутим људи још увек умиру? Који год улазе у овај живот кроз мајчину утробу, они излазе из овог живота кроз смрт и гроб. То је правило. Само што смрт за нас, који у Христу умиремо, није више мрачни понор но рађање у нов живот и повратак у домовину своју. Гроб за нас није више вечна тама но само једна капија, на којој нас чекају светли ангели Божји. За све оне који су испуњени љубављу према прекрасном и човекољубивом Господу гроб је постао само последња препона да ступе у Његово присуство - и то препона слаба као паучина. Зато славни апостол Павле узвикује: мени је живот Христос а смрт добитак (Филип. 1, 21). Како да није Господ победио смрт, кад се смрт више и не види од Њега? Гроб није више дубоки понор, јер га је Он испунио Собом; нити је гроб више мрачан, јер га је Он осветлио; нити је гроб више страшило и ужас, јер не означава крај живота но почетак; нити је гроб наша вечна домовина но само врата те домовине. Разлика између смрти пре васкрсења Христовог и после овога јесте као разлика између страшног пожара и пламена једне свеће. Тако темељна би победа Христова, и тако Његова победа прождре смрт (I Кор. 15, 54).
Упитаће даље неко: како се то каже, да је васкрсли Господ победио грех, међутим људи још увек греше? Заиста је Господ победио грех. Он га је победио Својим безгрешним зачећем и рођењем; па га је победио Својим чистим и безгрешним животом на земљи; па га је победио Својим праведничким страдањем на Крсту; и најзад крунисао је све те победе Својим преславним васкрсењем. Он је постао лек, поуздани и непогрешни лек против греха. Ко је заражен грехом, само се Христом може излечити. Ко не жели да греши, само помоћу Христа може ту своју жељу остварити. Кад су људи пронашли лек против богиња, они су говорили: ми смо победили ту болест! Исто су тако говорили и онда кад су пронашли лек против гушобоље, зубобоље, костобоље и других неких болести. Ми смо те болести савладали! Ми смо те болести победили! Пронаћи лек против неке болести, дакле, значи победити ту болест. Христос је несравњено највећи Лекар у историји људској, јер је донео људима лек против болести над свима болестима, то јест против греха, из кога се рађају све остале болести и све остале муке људске, и душевне и телесне. Тај лек - то је сам Он, васкрсли и Живи Господ. Он је једини и једино поуздани лек од греха. Ако људи и дан данас греше и од греха пропадају, то не значи, да Христос није победио грех, него то само значи, да дотични људи не узимају једини лек против своје смртоносне болести; значи, или да још не познају довољно Христа као лек, или, ако Га познају, да Га ипак не употребљују из буди каквих разлога. Но историја сведочи са хиљаде хиљада гласова, да они, који привише тај лек на душу своју и узеше га у тело своје, исцелише се и оздравише. Познајући слабост нашег јестества Господ Христос наредио је вернима, да Га узимају као храну и пиће под видљивим обликом хлеба и вина. То је учинио Човекољубац из безмерне љубави према људима, само да би им олакшао приступ живоносном леку од греха и од трулежи греховне. Који једе моје тело и пије моју крв стоји у мени и ја у њему - и он ће живети мене ради (Јов. 6, 56-57). Они који греше, хране се грехом, и живот се у њима постепено губи од греха. Они пак, који се хране живим Господом, хране се управо животом, и живот у њима све више умножава, а смрт умањује. А уколико се живот умножава, утолико одвратнији бива грех. Бљутава и жалосна сласт греха замењује се код њих животворном и радосном слашћу Христа Победиоца.
Благо онима који ову тајну испиташе и окусише у своме животу. Они се могу назвати синовима светлости и децом благодати. Кад се иселе из овог живота, они ће отићи као из болнице, но не више као болесници.
Питамо се сада: кога је васкрсли Господ ослободио победом Својом над грехом и смрћу? Да ли само људе једне народности? или једне расе? или једнога сталежа? или једнога друштвеног положаја? Не, никако. Такво ослобођење својство је злурадих и злобних победа земаљских победилаца. Господ није назван Јеврејољубац, нити Гркољубац, нити сиротољубац, нити аристократољубац, него је Он назван Човекољубац. Своју победу, дакле, Он је наменио човеку, без обзира на све разлике, које људи међу собом праве. Он је извојевао победу ради добра и користи свих створених људи, и понудио ју је свима створеним људима. Онима који приме и усвоје ту победу Он је обећао живот вечни и санаследство у царству небеском. Он никоме не намеће Своју победу, и ако је она тако скупоцена, него оставља слободу људима, да је усвоје или не усвоје. Као што се човек у Рају слободно определио да прими пропаст, смрт и грех, из руку Сатане, тако има сад слободно да се определи да прими живот и спасење из руку Бога Победиоца. Христова победа је мелем, мелем животворни, за све људе, јер сви су постали прокажени од греха и смрти.
Тај мелем чини болесне здравим а здраве здравијим.
Тај мелем мртве оживљава а живима живот умножава.
Тај мелем умудрава, оплемењава, обожествењава човека, снагу му повећава стоструко и хиљадуструко, и достојанство му подиже далеко изнад свеколике створене природе чак до узвишености и красоте Божјих ангела и архангела.
О, прекрасни и животворни мелеме! Која рука да те не прихвати! Које срце да те не привије на ране своје! Које грло да те опева! Које перо да опише чудотворност твоју! Која рачуница да изброји досадашња твоја исцељења болних и васкрсења мртвих! Која суза да ти благодари!
Ходите, дакле, сви ви, браћо, који се страшите смрти. Приступите Христу васкрсломе и васкрситељу, и Он ће вас ослободити од смрти и страха смртнога.
Ходите и ви сви, који живите под стидом од јавних и тајних грехова својих, ходите ближе Живоме Источнику, који омива и очишћава, и који може најцрњи суд учинити бељим од снега.
Ходите сви ви, који тражите здравља, снаге, красоте и радости. Гле, васкрсли Христос је пребогати источник свега тога. Он вас све болећиво и чежњиво чека желећи да нико не изостане.
Поклоните Му се телом и душом. Сједините се с Њим свим умом својим и свим помислима својим. Загрлите Га свим срцем својим. Не клањате се заробитељу него Ослободитељу; не сједињавате се с губитељем него са Спаситељем; не грлите тућина него најближег сродника и најнежнијег пријатеља.
Васкрсли Господ је чудо над чудима, но Он је баш као чудо над чудима права природа ваша, права природа човечја, првобитна, рајска природа Адамова. Права природа човека и није да робује бесловесној природи око себе него да влада њоме моћно, свемоћно. Нити је права природа човека у ништавности, у болести, у смртности и у грешности, него у слави и здрављу, у бесмртности и безгрешности.
Васкрсли Господ скинуо је завесу са истинитог Бога и са истинитог човека, и показао нам Собом величину и красоту и једног и другог. Нико не може познати истинитог Бога осим кроз васкрслог Господа Исуса, нити ко може познати истинитог човека осим кроз Њега јединога.
Христос васкрсе, браћо!
Васкрсењем Својим Христос победи грех и смрт, скруши мрачно царство сатанско, ослободи заробљени род људски, и разломи печат највећих тајни Бога и човека. Њему нека је слава и хвала са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

[Серафим]

Молитва свенародног покајања

Кајемо се прво за себе у свему што згрешисмо и Реч Божју прекршисмо и образ окаљасмо, било лагањем или крадењем, било злобом и пакошћу, било развратом или отимањем, било пијанством и ждерањем или варањем и коцкањем, било псовањем и хуљењем светиње или клеветањем и оговарањем ближњих својих, било маловерством или саблажњавањем својих ближњих! Кајемо се за безбројне грехове своје, знане и незнане, вољне и безвољне, било словом или делом или помишљу, било јавне или тајне, кајемо се и молимо Бога, да нам опрости и да Бог наш не казни сав народ наш и сву државу нашу. Скрушено се кајемо, опрости нам, Господе!

Потом, кајемо се за све грехе оних духовникаи свештеника који у чему год згрешише пред Господом Богом и Светим Савом, било да малаксаше у вери или у страху Божјем; било да небрижљиви бише у делу Господњем или да ослабише у љубави братској. Уколико с еони не кају, кајемо се ми за све што је зло пред Богом у срцу, на језику или у владању њиховом. Скрушено се кајемо, опрости им, Господе!

Кајемо се за грехе оних наших народних првака и вођа, који заборавише да су свеци српски основали ову државу и да је ово света земља, и који заборавише да су истакнути за прваке и вође једног светог и мученичког народа, па без страха Божјег и љубави према народу злоупотребљаваше своју власт на народну привремену несрећу, а на вечну пропаст и проклетство себе и свога порода. Скрушено се кајемо, опрости им, Господе!

Кајемо се за грехе оних учитеља и књигописаца и књигопреводилаца, који омладини србској показаше клизав пут разних белосветских фантазера и фразера, пут безбожан и неморалан, који води народе у крв и злочин и уништење, на радост сатане и његових паклених сила. Скрушено се кајемо, опрости им, Господе!

Кајемо се за грехе свих оних српских синова и кћери, који презреше дух и искуство и памет и веру и светињу и поштење и доброту свога народа и примише туђинску лудост и непоштење и сваку јефтину робу, да тиме замене чисто злато народно, у стотинама ватри опробано. Скрушено се кајемо, опрости им, Господе!

Кајемо се и за све неправде свих неправедних судија и кметова, и порезника и шумара, и закупаца и прекупаца, увозника и извозника! Кајемо се за злобу свих злотвора, за пороке порочних, за страсти страсних, за убиства убица, за насиље насилника, за увреде деце према родитељима; кајемо се за свађе и деобе међу браћом, за све суровости јачега над слабијим и за све немилости имућних наспрам сиромашних, и за све баналности и вулгарности које се могу чути и видети по кафанама, по позориштима и разним игралиштима широм свете земље наше, под чијом се кором скривају тела многих милиона војника и мученика за Крст Часни и Слободу Златну. Скрушено се кајемо, опрости им, господе!

Кајемо се и за све оне чија је душа подељена и чији је карактер неутврђен, те Свеце славе, а Свеце псују, Крсту се клањају, а Крст псују, пост држе, а пост псују, Богу се моле, а Бога руже, Црквом се хвале, а у Цркву не иду, Српство величају, а Србе цепају, државом се поносе, а државу штете. Ај, Боже велики, за све њих ми Ти приносимо скрушено и плачно покајање. Ако Ти није довољно покајање наше за браћу нашу, покај и њих, Господе благи. И не допусти, Царе и Творче Неба и земље, да се бич гнева Твога праведнога, којим у ове дане бијеш охоле и безбожне, спусти на народ слуге Твога Светога Саве и мученика Твога Кнеза Лазара. Слава Ти Творче и Спаситељу наш на век века. Амин.

Св. Николај Велимировић

[Биљана Д. Матић]

 
 Како се треба молити Богу Св.Вл.Николај - 1 део


КАКО СЕ ТРЕБА БОГУ МОЛИТИ


Многи то не знају. Многи о томе питају. А то треба знати: и сасвим је умесно о томе питати. Ствар је међутим проста, и ево кроз две хиљаде година у Цркви Христовој јасно одређена. Свака молитва, најкраћа као најдужа, треба да садржи ово троје: благодарност Богу, молбу за помоћ у датом случају потребе, и похвалу Богу.
Словенске речи за овај тројаки садржај молитве много су изразитије од српских, и то: благодареније, просеније, и славословије.

1. Благодареније

Прича о диву и орачу. Див неки живљаше у своме двору, препуном сваког земаљског миља и обиља. Нико у свету не могаше се мерити ни по здрављу, ни по снази, ни по богатству. Но, пресићен свега у свету, див осети празнину у срцу и бесмисленост свога живота, и тешка чамотиња обузе га свега.
Једнога јутра реши се див да пође на далек пут, да би нашао какве год утехе или радости своме животу. Узјаха коња и у пратњи слугу својих крете на пут. Путујући тако дуго див не нађе ништа што би душу његову разгалило и осветлило.

Беху већ уморни, и коњаници и коњи, када стигоше до једне њиве на којој се виђаше неки орач. Украј њиве узвисаваху се дебели храстови, са великим сенкама. Сјаше див, да одмори. И док се слуге занимаху око уморених коња, омаче се њему поглед на њиву и на орача на њиви. И виде необичан призор: један во у јарму стоји, други лежи, а орач на коленима у орању, са уздигнутим рукама непрестано виче: "Благодарим ти, Боже! Благодарим ти, Боже!"
Не могући ништа разумети од онога што бива пред његовим очима, див се приближи сељаку и упита:
- На чему толико благодариш Богу, пријатељу? Одговори му орач:
- Цркао ми је један во.
- Па зар на томе благодариш Богу? упита див, и зачуђено и подругљиво.
- Да, на томе.
- Ништа те не разумем, рече даље див. Други би сваки кукао и викао, и жалио се на небо и на земљу, а ти благодариш. Објасни ми то, молим те.
Уздахну орач, па рече:
- Ја сам човек грешан, зато ме је ово и снашло. Место мене Бог да казни смрћу за грехе моје, он ми је узео овог вола. Како, дакле, да му не будем благодаран? А осим тога има још нешто: прошлих година Бог ми је дао те сам имао неколико пари волова, и ја сам знао, да је то од Њега, и благодарио сам Њему. Сада је Његова света воља, па ми од овог последњег пара узме једног вола, па ја мислим, да ми је дужност, да му будем Благодаран кад узима онако исто као и кад даје. Слава Му и хвала!

Зачуди се див још већма па опет упита:
- Добро, но како мислиш сад орати на једном волу?
- То ће Бог уредити, одговори орач, и лице му се обасја лаким осмејком.
Див укори самога себе, што он у препуној кући сваког миља и обиља годинама није озарио своје лице таквим осмејком као овај бедни сељак, који је са једним волом стајао у њиви и то не без наде. Потом се див маши у џеп, извади неколико златника и пружи их сељаку.
- Ето ти, рече, па купи другог вола. Данас сам од тебе научио много.
Сељак прими новац, и радостан рече:
- Не рекох ли ти, господару, да ће Бог све урадити?
И опет сељак уздиже руке увис, и захваљиваше Богу гласно “Благодарим ти, Боже! Благодарим ти, Боже!”

Див се поврати дома. Но, кад приспе у своје место, виде свој двор сав у пламену. И кад виде, он клече, диже руке у вис и реце: “Благодарим ти, Боже! Благодарим ти, Боже!”
Зачудише се његове слуге таквом понашању свога господара, но он им рече:
- Не чудите се ништа. Ја нисам знао благодарити Богу, кад ми је Бог давао, зато му сад двоструко благодарим, кад узима. Сад настаје за мене време труда и напора, а то једино, с вером у Бога, може и повратити смисао и радост животу моме. Не бојте се, све ће Бог уредити!

И див се преда сав труду око зидања новога двора. И дух му се подиже, душа му се разведри, а срце овесели. И привиће се див из дана у дан благодарити Богу за све.

Из ове приче јасна је поука, како треба бити вазда благодаран Богу, и како сваки човек, у сваком часу живота, има за што благодарити Богу. Да не каже нико: “Снашла ме беда, зар за то да благодарим Богу?” Па, да, и за то исто онако као и кад те снађе од Бога оно што ти називаш добром, срећом, добитком, успехом. Па ако си, драги читаоче, и Србин по пореклу, ипак ти је дозвољено, као и Енглезу, као и Русу, као и твојим старим светосавским прецима, завирити у Свето Писмо, и прочитати тамо чудесну књигу, о Јову која је написана да буде вечита утеха свим страдалницима. Из те књиге научићес се, како треба бити благодаран Богу, и кад даје и кад узима. Јер ћеш увидети, да и кад Бог узима, не узима из злобе, да би назлобио човеку, него да би помогао, да се цовек кроз страдање окрепи духом и уздигне срцем к небу. Ако јос висе будеш читао Свето Писмо, доци цес до тог савршенства, да цес свако своје страдање умети објаснити; а чим га будеш објаснио, страдање ће изгубити ону отровну жаоку, којом те оно боде докле год га сматраш случајним и бесмисленим. Кад воћар окопава око воћака, и залева их и гноји их, он жели добро воћкама. А кад их подсеца, креше и залама - зар им он у том слуцају мање жели добра?
Сети се, још да су стари Срби и сваку своју јуначку песму почињали благодарношћу Богу!
Мили Боже на свему ти хвала! Што је сасвим у духу хришћанском, јер и апостол каже: “Да свему захваљујте” (Сол 5,1.

   

[Биљана Д. Матић]

 
2 део



2. Молба

Прича о доброј и злој трешњи. Човек неки имаше две трешње пред кућом својом. Једна беше зла а друга добра. Кад год је он излазио из куће, обе трешње су викале к њему и просиле нешто од њега. Зла трешња сваки пут је просила нешто друго: те окопај ме, те окреши ме, те напој ме, те одведи сувишну влагу од мене, те заклони ме од жаркога сунца, те дај ми више светлости! А добра трешња понављала је увек исту молбу: господару, помози ми да донесем добар род!

Домаћин је подједнако милостиво и брижљиво гледао обе своје трешње, и слушао њихове молбе. Чинио је по вољи и једној и другој, наиме: злој трешњи давао је све оно што је она захтевала, а доброј само оно што је он налазио за потребно с циљем да би њена молба на крају била задовољена, тј. да би јој род био што бољи и обилатији.
И шта се после догодило? Зла трешња је знатно надебљала; стабло и гране сијале су јој се као уљем помазане, а лице јој је било тамно зелено, широко и као шатор густо, док добра трешња није својом спољашношћу привлачила ничију пажњу. Кад је пак дошло време роду, зла трешња донесе редак и ситан род, који због густог лисца никад не дозри, а добра трешња да врло обилат и укусан род. Застиди се зла трешња због тога што и она није могла донети такав род као њена добра сусетка, и стане роптати на домаћина, кривећи њега за то. Но, незадовољни домаћин љутито јој одговори:
- Зар сам ја томе крив? Нисам ли ја целе ове године чинио све по твојим жељама? Да си и ти мислила само о роду као твоја сусетка, ја бих и тебе и припремио и оспособио да донесеш онакав исти род као и она. Но, ти си се правила разумнија од мене, који сам те посадио, па си ето зато и остала бесплодна. Покаја се зла трешња горко и обећа домаћину, да ће и она идуће године мислити само о роду и њега само за добар род молити, а остало све оставити његовој вољи и бризи. Што обећа, то и учини. И почне се понашати као и добра трешња. Идуће године обе су трешње донеле подједнако добар род, и радост њихова, као и домаћинова била је велика...

Из ове просте приче јасна је поука за све оне који се Богу моле. Бог је домаћин овога света, и људи су његов рукосад. Као и сваки домаћин, тако и Бог тражи од свог рукосада род. “Свако дрво које не рађа добра рода, сече се и у огањ баца”, говори се у Јеванђељу. Треба, дакле, бринути се, о роду пре свега и изнад свега. И треба се молити Домаћину Богу, “Господару Жетве” за добар род. Не треба од Бога просити мале ствари. Гле, нико не иде ни земаљском цару да проси од њега мале ствари, које може добити лако и другде. “Господ наш је Господ великодарни”, вели свети Јован Златоуст. Он вели, да деца његова просе у њега велике дарове, достојне царевића. А највећи дар што Бог може дати људима јесте царство небесно, у коме сам Он царује. Зато Господ Христос и заповеда: “Иштите најпре царства Божјега”, а остало ће вам се све придодати. И још Он заповеда: “Не брините, шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути. Зна отац ваш небесни, да вама треба све ово. И још вели: “Зна отац ваш шта вам треба пре молитве ваше”.
Шта треба, дакле, просити од Бога? Најпре оно што је најбоље, највеће и најтрајније. А то су духовна добра, која се сва именују једним именом - царство Божје. Када то прво просимо од Бога, Бог даје уз то и све остало што нам је на потребу у овоме свету, но, наравно није забрањено просити од Бога и ово остало што нам је на потребу, но, ово се може просити само уз оно сто је главно. Сам Господ Христос нас учи да се молимо и за свакодневни хлеб: “Хлеб нас насушни дај нам данас!” Но ова молитва за хлеб у Оценашу не долази на прво место него тек после молбе за светост имена Божјег, за долазак царства Божјег, и за владавину воље Божје на земљи као и на небу. Прво, дакле, духовна добра, па тек онда материјална. Сва материјална добра јесу од земље, и Бог их лако ствара и лако даје. Даје их по милостивности својој чак и онима који му се за њих не моле. Даје их животињама као и људима. Али духовна добра Он не даје без воље човекове, нити без искања. Најдрагоценија блага, (тј. духовна, као: радост, мир, доброту, милостивост, истрајност, љубав, наду, веру, мудрост, и др.) Бог може дати исто тако лако као што даје материјална добра, но - само онима који заволе та духовна добра и од Бога их заишту.

   


3. Похвала (славословије)

“Слава моја и песма је моја Господ” пише цар Давид. Кога ћемо ми славити? и коме певати? Ако ћемо славити моћ, Бог је најмоћнији; ако ли милост, Бог је најмилостивији; ако ли правду, Он је најправеднији; ако ли истину, Он је најистинитији; ако ли лепоту, Он је лепота бесмртна? ако ли мудрост, Он је мудрост непогрешна; ако ли младост, Он је младост нестарећа; ако ли вредношћу, Он је вредноћа незастајкујућа; ако ли будношћу, Он је будноћа неуморна; ако ли Творца, Он је Творац наш; ако ли добротвора, Он је Добротвор наш; Свако добро што људи славе и опевају на земљи само је сенка неисцрпног и непролазног добра што је у Богу и од Бога. Ангели га свесно прослављају на небу дан и ноћ певајући: “Свети, Свети, Свети је Господ Саваот!” Сва створена природа несвесно га прославља, испуњавајући закон његов.
Из тога општег славопојног хора најмање би имао разлога човек да изостане. Нека га, дакле, и човек слави и хвали душом својом, свагда и на сваком месту, а нарочито онда када уздиже молитву своју њему.

Црквене молитве увек се завршавају славословљем, као на пример: “Јер је твоје царство, и сила, и слава Оца и Сина и Светога Духа, сада и навек. Амин”.

Или: “јер си ти Бог нас, и теби славу уздижемо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и навек. Амин”.

Или: “јер теби припада свака цаст, и слава, и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и навек. Амин”.

Или: “Јер си ти човекољубац Бог, и теби уздижемо, итд”.

И тако, дакле, свака молитва, најдужа као и најкраћа, почиње са благодарношћу Богу, продужује се са искањем од Бога некога добра, а завршава се с прослављањем Бога. То јест: прво долази благодарење, па онда прошење и најзад славословије.
Но, уз ово је неопходно потребно држати и молитве прописане Јеванђељем и Црквом као: Оче нас, Свјати Боже, Богородице Дјево, и др. Читати уз молитве и исповедање вере, тј. Вјерују.
У сваком случају човек треба да стаје на молитву са великим страхопоштовањем, са непоколебљивом вером да стоји у присуству живога Бога, и са надом у милост Божју, која увек излази у сусрет молитвама правих и истинитих богомољаца.

[Биљана Д. Матић]

Свети Николај Жички - О празновању Недеље


О ПРАЗНОВАЊУ ДАНА ВОСКРЕСНОГА - НЕДЕЉЕ

Одговор братству Часнога Крста Господњега у Ваљеву
на питање о празновању недеље а не суботе /против суботаша/

Не приносите више жртве залудне; на кад гадим се; а о младинама и суботама не могу подносити безакоња и светковине. На младине ваше и на празнике ваше мрзи душа моја

/Исаија 1, 13-14/

Ко вам то каже, браћо, да треба празновати јеврејску суботу? Ако треба да празнујемо суботу, онда треба да се и обрезујемо! O браћо, чувајте се злонамерних заводача, јер су и сами јадници заведени, па заводе друге. Ако ћемо празновати суботу,онда да се обрезујемо; онда и да уклонимо Свето Причешће из олтара, па да наложимо ватру у олтару и сагоревамо јањце и волове на жртву Богу како су Јевреји чинили! Но где би онда била пречиста жртва Христова? Зар Он забадава принесе Себе на жртву крсну? O браћо, чувајте се замки духа лукавога. Наши Оци посветише се празнујући Недељу. Питајте нове учитеље: ко се од њих посветио? Ко се од суботаша посвети од почетка тога новога учења? Где су његови светитељи? А ви сте браћо чули, и можете се на лицу места уверити, колика чудеса пројави Бог поред мртва тела наших светитеља, који празноваше недељу. Чули сте, колико се чудеса догодише, и дан данас догађају кроз тела: св. Климента и Наума у Охриду, св. Симеона и св. Краља Првовенчаног у Студеници, св. Василија у Острогу, св. Петра на Цетињу, св. Прохора код Ристовца, св. Стевана у Дечанима, св. Григорија у Горњаку, св. Кнеза Лазара у Раваници, св. мајке Ангелине у Крушедолу, св. Јанићија у Девичу на Косову, и тако даље. Сви они празноваше Недељу и Богу угодише. И Бог њих прослави. Чак и мртва тела њихова прослави. Јер да они не беху Богу угодни, зар би Бог чинио чудеса чак и преко њихових мртвих тела и то после стотине и стотине година од смрти њихове телесне? Ниједан од њих не имаде помисли: да свету Недељу треба замењивати јеврејском суботом. Зашто неки Срби отпадају од својих прослављених светитеља и падају на јеврејску суботу ? Зар ће их субота спасти и посветити? Заиста вам кажем, до сад се не зна да се ико посветио празновањем суботе, а број светитеља, који Богу угодише празновањем Недеље јесте као број звезда на небу. Нека сваки Србин добро промисли, да ли му је боље поћи путем, којим су ходили светитељи народни, најбољи од најбољих најмудрији од најмудријих, или пак новим путем, клизавим и опасним, којим ходе суботаши, незрели и неискусни.

Сад чујте друго нешто, браћо драга. На јеврејском језику субота значи мир, покој. Може ли душа наша имати мир у дан суботни, у који је Спасигељ и Господ наш лежао мртав у гробу, у крви и са ранама, које су му Јевреји задали? Душа апостола била је тога дана у највећем немиру и беспокојеству и страху. Како наша душа тога дана да мирује? Зар да ми хришћани празнујемо дан апостолског немира и беспокојства и страха? Апостоли би на небесима проплакали, када би нас видели како празнујемо дан, у који је Господ мртав лежао у гробу и у који су се они крили у немиру, и беспокојству и страху. Душе њихове умириле су се тек у дан Недељни, када васкрсли Господ стаде међу њих жив и рече им: Мир вам! /Јован 20, 19/. Тога дана, дакле, донесе Господ мир Својим апостолима, а не у суботу. Тога дана дође радост у душе апостола а не у суботу, јер се каже: Онда се ученици обрадоваше видевши Господа /Јован 20, 20/. Мир и радост, дакле, дошао је апостолима, а преко апостола и нама, у Недељу, од Васкрслог Господа, а не у суботу од Мртвог Господа. Тиме је субота уништена као дан мира и покоја и радости, и Недеља је од тога за увек и за све христоверне постала дан мира, дан покоја, дан радости, дан светлости. То знадоше добро оци наши и светитељи наши зато Богу угодише и посветише се празнујући недељу. Ко то сад збуњује нас са новим учењем, са јеврејском мртвачком суботом? Какви то нови “апостоли" намећу нам на врат празновање дана смрти место дана живота, дан апостолског немира и страха место дана апостолског мира и радости? О браћо мила, чувајте се замки духа лукавога!         

А сада чујте браћо даље.   

У години 52 пута хришћани празнују васкрсење Христа Господа. Зашто остале велике догађаје из живота Спаситеља празнују само по један дан, или по два и три дана у години, а васкрсење 52 пута? Зато што је васкрсењем Христовим положен темељ Цркви, јер је тиме доказан будући живот Његов и наш. И велики апостол говори:Ако Христос не устаде (не васкрсе) узалуд вјера ваша/I Кор. 15, 14, 17/ .Васкрсење је отварање неба, утврђење нашег надања, светлости душе наше. У први дан створи Бог светлост за очи наше, у први дан Господ и васкрсе, и отвори светлост у душе наше. А да Господ, Сунце Правде, васкрсе у први дан види код Матеја 28, 1.

2. Сам Господ је радио свој посао у јеврејску суботу, због чега је толико пута био оптуживан од Јевреја, што је јасно из многих места Јеванђеља. А после много рада једне суботе, у јутру /т. ј. сутра дан по суботи/, врло рано уставши, изиђе, и отиде насамо и ондје се мољаше Богу /в. Марко 1, 35/. То јест у суботу је радио свој посао, а у недељу /а то је први дан/ ишао на молитву. Пошто је свршио свој посао у суботу, у недељу је ишао на молитву. Ако ко каже: па он је често одлазио у синагогу суботом, треба му одговорити: одлазио је у синагогу суботом да ради а не да празнује. Његов је рад био у учењу и исцељивању а синагога је била само суботом отворена, и Он је ишао тамо где се народ увек скупљао. Јасно је, дакле, да он суботу није држао него је радио.

3. И апостоли су празновали дан васкрсни /недељу/ а не суботу. Читај у делима апостолским: А у први дан недеље /т. ј. седмице/, када се сабраше ученици да ломе хлеб, говораше им Павле, јер шћаше сутрадан  да пође, и протеже беседу до поноћи /Дела, 20, 7/.

Из овога је јасно као дан, да су апостоли недељом ломили
хлеб, т. ј. причешћивали се. Тек сутрадан апостол Павле је отпутовао да-
ље са својим пратиоцима, т. ј. у понедељак.               

Апостоли и први хришћани сви, дакле, недељом су се причешћивали. Но још су недељом мировали, нису радили, и скупљали су прилоге за сиромашне цркве, што се види из ових речи апостола Павла: Сваки први дан недјеље  /т. ј. седнице/ нека сваки од вас оставља код себе и скупља колико може /1. Кор. 16,2/.

Апостоли су празновали недељу за то што је Господ васкрсао у тај дан, и што се њима јавио у два маха у недељни дан када бејаху сабрани /в. Јован: 20; и 20, 26/. У недељни дан сишао је и Дух свети на њих. У недељни дан отворило се св. Јовану Јеванђелисту небо на острву Патмосу, те је видео сва она чудеса, која су описана у књизи Откровења. Бијах у  духу у дан недељни /т. ј. васкресни, како стоји у словенском и грчком   Новом Завету Откр. 1, 10/.

4.  Ако се неко позива на речи Господње: докле небо и земља стоји, неће нестати ни најмањег словца или једне титле из закона док се све не изврши /Мат. 5, 18/, треба му одговорити: И ми сви то признајемо и слушамо Господа. Не изврши - на словенском и грчком стоји: не буду, то јест: докле све не буде, или докле се све не збуде. У енглеском преводу стоји: док се све не испуни. Док се, дакле, све не испуни и не збуде што је у Старом Завету речено и пророковано, дотле неће нестати Старог Завета. Јер Стари Завет је као пророчанство Новог Завета. Много се што шта већ збило што је пророковано, али још није све, као на пример: страшни суд, који ће тек доћи, а који је пророкован од пророка. Ако би ми сматрали да треба да држимо све оно што су Јевреји држали ми би били Јевреји а не Хришћани, онда би ми требали да се обрезујемо и да приносимо жртве паљенице као и Јевреји; требали би да поступамо по оној речи: живот за живот, око за око, зуб за зуб, рука за руку, нога за ногу /Пета Мојсијева 19, 21/; требали би да дајемо својима новац без интереса а странцима с' интересом /тамо: 23, 20/; требало би да заспемо камењем девојку која падне/тамо 1, 15/;требали би да у освојеном непријатељском граду побијемо све живо /тамо: 20, 16/, и све остало што је заповеђено Јеврејима да чине. Но то је заповеђено Јеврејима, и они су то чинили, и тиме је тај део закона испуњен и свршен; а он се не сме поновити од Хришћана. То је имало свога смисла припремног, јер тиме је Бог припремао један народ за Христов закон љубави, као што се основном школом човек припрема за велику школу. Исто је то и са свима празницима јеврејским. Они су испуњени, и њих су заменили празници Хришћански: суботу је заменила недеља, а празник шатора или сједница заменила је наша Педесетница, Духови.

5. Ако неко каже, пророк пише: проклет онај ко не држи суботу, треба му одговорити: прочитај у петој књизи Мојсијевој глава 28, ст. 35 и даље до краја, па ћеш сам    в и д е т и , како Мојсеј баца проклетство на свакога Јеврејина, који не држи све заповести и наредбе његове, дакле, и ко се не обрезује, и ко не приноси јагањце на жртву Богу, и ко не заспе палу девојку камењем, и ко не узме интерес од туђинца, и ко не побије све живо у освојеном граду. То је проклетство изречено над Јеврејима, јер су њима дате све те заповести, а не над хришћанима чак не и над незнабожцима. Не треба се ни мало бојати те клетве. Све је то испуњено и свршено. Кад је Господ на крсту издахнуо нас ради, завеса се на храму јеврејском раздрала од горе до доле. О браћо, шта ово значи? Зашто се ниједна друга завеса у Јерусалиму не раздре него само она у храму, она најтврђа, највећа и најтежа, за што? То означава да је новом божанском жртвом упражњена и свршена стара жртва, крвава и животињска , и упражњен храм јеврејски са свима његовим обредима и празницима. Старо је прошло а ново је дошло.   

6. Ако би били проклети сви они који држе недељу а не суботу, значи, онда да су проклети сви светитељи Хришћански кроз свих прошлих 19 векова. Значи, да је проклет и Св. Василије, и Златоуст, и Св. Никола, и Св. Димитрије, и св. Ђорђе, Св. Сава, Св. Василије Острошки, Св. Наум, и Св. Петка и сви редом, јер сви они држаше и празноваше васкрсни дан, недељу, а не суботу. Дај Боже и мени грешном такво проклетство !

7. Треба питати суботаше: откад постоји њихов покрет за празновање суботе, и ко плаћа њихов покрет? Ако они не знају, ја ћу им рећи: њихов покрет почео је од пре 100 година, и новчано га помажу неки Јевреји, несумљиво душмани Хришћанства. Зашто га помажу Јевреји? Зато што су Јевреји трговци, па им није у рачуну да не раде два дана у недељи, у суботу као свој верски празник и у недељу као Хришћански празник у свим Хришћанским државама. Због тога напрежу све силе, да збуне Хришћане и да их наведу на празновање своје суботе. Јер њима се недеља не празнује а суботу неће да оставе. Зато многе паре просипају помажући суботарски покрет. Отуда суботари могу да бесплатно раздају своје књиге на све стране. Но благо ономе браћо ко не прода душу своју за злато Јудино .

Амин.

Свети Владика НИКОЛАЈ Охридски и Жички
Сабрана дела , књига десета , страна 530

[Биљана Д. Матић]

Свети Николај Жички
 
ОДГОВОР ЕПИСКОПА НИКОЛАЈА
ВРХОВНОМ РАБИНУ


Поштовани г. Уредниче,

Поводом оног одломка мога предавања на американском универзитету у Принстону, што сте Ви изволели штампати у Божићњем броју "Времена", Врховни Рабин београдски нашао се побуђен да напише неочекивани коментар у Вашем листу од 15. јануара. У том свом коментару он 1. назива мене "прилично назадним" и присталицом немачке школе Велхаузенове; 2. брани Кајафу и остале фарисеје јерусалимске, који убише Христа, као људе ,,високе моралне свести", који су "по својој хуманости, просвећености и правичности, и по концепцијама, које су имали на свет и живот били достојни следбеници пророка"; и 3. види у мени некаквог противника Јевреја, који све Јевреје сматра Кајафама "рушиоцима мира, вуцима и т. д.", што све њему, Врховном Рабину, личи на средњевековне клевете против Јевреја". Тако је изволео Врховни Рабин прокоментарисати моју просту Охридску причу о вуку и јагњету.

   Одмах морам рећи, да ни у Америци нити у Лондону(где сам на King s College-у поновио то исто предавање) нико од Јевреја није дао тако крив и жучан коментар на моје речи као што га је дао Врховни Рабин у земљи СХС.Откуда долази таква беспримерна ревност Врховног Рабина у одбрани Кајафе и његове крваве клике, непојмно је. Мени је само познато из разговора са многим савесним и културним Јеврејима, да се и они ограђују од неправедних судија Христових и осуђују њихову тесногрудост и заслепљеност тежећи да издвоје народ јеврејски од оних који су га овда-онда водили и заводили странпутицама. Но почнимо из почетка.

Врховни Рабин назива мене "назадним" зато што се ја тобож држим Велхаузена, који је живео пре једног људског века, а не држим се двојице тројице његових аутора најновијег датума. Због тога ја за њега нисам напредан него назадан. Колико ја видим свет, модискиње цене напредност и назадност, према времену а не мислиоци и учитељи вере. Иначе би се сви савремени филозофи, који се држе старога Сократа и Платона, сматрали назадним у философији. Велико је достојанство човека што будући физички ограничен временом и пространством он духом својим превазилази границе и времена и пространства. Но ако је Врховном Рабину баш драго да ме назива назадним с гледишта времена, онда ћу му ја рећи, да сам ја много назаднији него што он то мисли. Јер не само да се не заустављам на Велхаузену, једном добром Немцу од пре неких 80 година, него идем назад за пуних деветнаест столећа, и заустављам се баш међу Јеврејима, и то на једној малој књизи, званој Јеванђеље, и на беспримерној драми, описаној у тој књизи. Ту су књигу написали четири Јеврејина, из следбеника Христових. Зашто четири а не један или два? За сваки земаљски суд довољно су два сведока. Али по Божјем промислу ову су књигу написали четири сведока; дакле два пута више него што сваки земаљски суд тражи — да би људи лакше поверовали у истинитост сведоџбе.

Сва четири ова сведока, Јеврејина, описали су процес суђења Исуса Христа у Јерусалиму, које се догодило у време римског цара Тиберија, проконсулства Понтија Пилата у Палестини, галилејског тетрарха Ирода и првосвештеника Кајафе, зета Аниног.(Ако Врховни Рабин не жели да о овом процесу чита у Јеванђељу, ја бих га молио да прочита сјајну правну студију о томе др. Милића у Архиву за правне науке од прилике пре две године). Цео процес суђења описан је у Јеванђељу до појединости. Пре свега из тог описа види се да су фарисеји и књижевници покушавали више пута да Христа ухвате и убију, али нису смели од народа, "јер га народ сматраше за пророка". Какво је осећање било у народу, види се из овог случаја. Једном су старешине биле послале своје сопствене слуге да ухвате Христа. Слуге оду и врате се, па, побеђени појавом и речима Христовим одговорише старешинама: “Никад човек није говорио као овај човек." Другом приликом опет "народ хтеде да га учини царем", разумевајући очекиваног Месију као моћнога цара земаљскога - обично схватање Месије у Израиљу тога времена.

Међутим старешине јеврејске засипале су га погрдним именима. И тако народ и старешине народне у Израиљу били су подељени у мишљењу о личности Христовој од самог почетка. Какву бих ја савест и памет имао да све Јевреје назовем Кајафама т. ј. убицама Христа? Но и све старешине нису биле једног мишљења. Једном на договору старешина о убиству Христовом угледни фарисеј Никодим устао је и рекао: ,,Е да ли закон наш суди човеку докле га најпре не саслуша и не дозна шта чини?" Другом приликом, када су старешине јерусалимске почеле немилосрдно гонити апостоле Христове, устане Гамалил, Павлов ранији учитељ и један од најугледнијих фарисеја и рекне на скупу: "Људи Израиљци, гледајте добро за ове људе шта ће те чинити. Јер пре ових дана уста Тевда говорећи да је он нешто, за којим приста људи на број око четири стотине; он би убијен, и сви који га слушаху  разиђоше се и пропадоше. Потом уста Јуда Галилејац у дане преписа, и одвуче доста људи за собом; и он погибе и сви који га слушаху расуше се. И сад вам каже: Прођите се ових људи и пустите их; јер ако буде од људи одо дело пропашће. Ако ли је од Бога, не можете га покварити: да се како не нађете као Богоборци". Значи, дакле, да је било разлике и међу старешинама и старешинама, као што је било разлике међу старешинама и народом. И ми хришћани не би били хришћани, кад не би умели правити ову разлику у оба правца. У своме предавању на Принстону ја сам правио ову разлику. Ја сам назвао вуковима Кајафу првосвештеника и његове сатруднике на убиству Христовом, исто онако као што сам тим именом назвао Ирода Идумејца и Пилата Римљанина. Врховни Рабин слаже се у осуди ове двојице последњих и назива их именима која; одговарају вучијем карактеру, на име "свирепи Ирод" и "обесни Римљанин". Али он би хтео да издвоји из ове компаније свога Кајафу. Међутим Кајафа је у истини играо главну улогу у гоњењу и осуди Христа. Он је рекао на скупу старешина: "Боље да један човек умре него да народ сав пропадне." Он је назвао Христа хулитељем Бога; он је са својима тражио лажне сведоке; он потплатио Јуду; он пледирао код Кесаревог намесника, да се Христос распне; и кад је уплашени и слабовољни Пилат прао руке од крви Праведника, он је подговорио народ да виче: "Крв Његова на нас и на нашу децу". Је ли могуће, да Врховни Рабин и овога човека ставља у ред људи "високоморалне свести", "који су по својој хуманости, просвећености и правичности били достојни следбеници пророка?". Како се може убица пророка ставити у једномишљенике пророка? Како се се Кајафа може назвати следбеником узвишеног Исаије, намученог за истину Јеремије, праведног Језекиља и неустрашивог Данила, који су у истини били као јагањци провидећи у далекој будућности долазак и страдања Јагњета Божјег? Са оваквом збрком моралних појмова да ли ће се сагласити ма који савесан Јеврејин? Рабин однекуд је стекао уверење, да је јагње симбол целог јеврејског народа,а не Исуса Христа , а да је Хришћанство по незнању "дало своме Учитељу ово симболично име по примеру пророка који тако зваху свој народ" т. ј. Јевреје. Живећи у том уверењу он се, наравно, револтира кад се неко дрзне, да у многовековној историји једног јагњећег народа открије и понеког вука. Он се позива на речи пророка Јеремије, који вели: ,,Израиљ је стадо разагнано /гл. 50. ст. 17./"- Из ових речи он је прочитао, да пророк назива цео народ израиљски јагњетом. И према овим речима, мисли он, Хришћанство је ,,дало своме Учитељу ово симболично име", т. ј. јагње. Ако се Врховни Рабин неће љутити, ја ћу се потрудити да му саставим списак и свију оних епитета, којим пророци називају народ израиљски, епитета који нису нимало јагњећи. У своме предавању о Христу као јагњету ја сам навео само неколико места из Новог Завета. Но кад је већ потргнут и Стари Завет, ја узимам слободу, да овде наведем пророчке речи великога Исаије: "Мучен би и злостављан, али не отвори уста својих; као јагње на заклање вођен би, и као овца, нема пред оним који је стриже, не отовори уста својих /53,6/". На кога се односе ове речи? Да ли на један народ или на једнога човека? Ако ли из Врховног Рабина говори његово родољубље, разберимо се, и упитајмо се још једанпут: шта је родољубље. Да ли је родољуб онај човек, који сматра, да су сви чланови његовог народа од почетка до краја историје добри и похвални људи, и да се ни о једном од њих не сме прословити ниједна реч осуде? Ја лично сумњам, да је то родољубље здраво. Мислим, да су људи с таквим родољубљем напакостили много и своме сопственом народу и човечанству уопште. И о томе сам ја држао једно предавање у Америци. Назвао сам га "Самокритика народа као један од моралних услова светскога мира". Или Врховни Рабин мисли, да сам се ја огрешио о верску толеранцију у овој земљи? Но мени је тешко и помислити, да он замишља верску толеранцију у држави Јужних Словена у том смислу, да ниједан хришћанин, био он православни или католик или протестант, не сме проговорити ниједну оштру реч против Кајафе и Јуде; и да ниједан Јеврејин не сме ниједну оштру реч проговорити против Вука Бранковића и Краља Вукашина; и да нико у Црној Гори не сме назвати Омер пашу вуком. Ако би то била толеранција, нека ми је дозвољено сумњати у толеранцију као неко велико благо и као неки подстрек ка напретку човечанства.

[Биљана Д. Матић]

   Како је у овом погледу у другим земљама? У Њујорку је приказивана прошле године, и продужује се још и сада приказивати у биоскопу /два пута дневно/ као највећа и најуспешнија филмска ствар: Цар над царевима, којом се представља живот Исуса Христа. Шта би чинио Врховни Рабин, када би на том филму видео првосвештеника Кајафу с осталим фарисејима и старешинама јеврејским, представљене у страшним сценама крајње несавесности и лупештва? Вук је лепа и невина животиња, да би се Кајафа из тога филма могао с њим поредити. Да ли би он у име толеранције и напредности, захтевао енергично, да се такав филм одмах скине с позорнице? Међутим није ми познато, ни да је познати Врховни Рабин Вајз нити ма који други рабин у Њујорку чинио протест против тога филма. И ако сутра тај филм дође у Београд, да ли ће Врховни Рабин из Београда протествовати и захтевати од наше Владе, да се таква једна ствар из Америке /да ли "назадне" и ,,нетолерантне"?/ забрани у земљи С. X. С? Но са толико исто разлога он би могао захтевати, да се на Велики Петак забрани по црквама хришћанским читање Јеванђеља о суђењу, страдању, злостављању и убиству Христовом. И још више: да се муфтијама хоџама и имамима забрани читање по џамијама оних сура из Корана, у којима се износи Исус а укоревају његове неправедне судије. Шта би онда морали чинити лопови, фратри, пастори и хоџе? Свакако ништа друго него подносити Врховном Рабину на преглед беседе, које ће држати у својим храмовима, те да он прочита и оцени, да ли се у њима не осуђују они људи "високе моралне свести" из јеврејског народа, који распеше Христа; да прегледа и види, да ли се те беседе не противе Талмуду и Кабали.

  Све оно што сам говорио о Кајафи и његовој дружини као људима вучје ћуди, ја нити сам говорио нити говорим о Јеврејима као нацији. Исто онако као кад бих осуђивао троваче Сократа што не бих ни по каквој логици, осудио цео грчки народ као народ тровача. Да су сви Јевреји Кајафа, то ја нисам ни рекао ни написао. Ко је од Срба икада то рекао или написао? Та реч, подметнута мени, у ствари први пут се чула у овој земљи из уста самог Врховног Рабина. Он је везао те две речи уједно. Још мање сам је рекао или написао, да се Јевреји, сви Јевреји "имају сматрати као рушиоци мира, као вуци, као људи који проповедедају рат, поборници нереда," и т. д. Можда су те речи изговорили неки други, који не умеју да деле бело од црнога, па су оне остале у памети Врховног Рабина, а ја и ако сам их чуо, нити сам их примио, нити у њих поверовао. Ко је могао слутити, да ће ма ко од Јевреја у свету идентификовати Јеврејство с Кајафом и његовим једномишљеницима? Ја сам уверен да се ниједан Италијан не би усудио да из националног поноса, брани Пилата, нити иједан хамит Ирода. На што бранити из прошлости једнога народа оно што се не да одбранита? Тај покушај чини једино Врховни Рабин, револтиран на мене због Кајафе. Како сам ја смео ставити у једну категорију "високо моралног" Кајафу са "свирепим Иродом" и "обесним Римљанином"? То је оно што је болно коснуло Врховног Рабина. То ће како он пише: "болно осетити и сваки просвећени исповедник Мојсијеве религије". У то је тешко поверовати. У Београду има доста просвећених Јевреја, којима је српски језик матерњи као и мени. Ја апелујем на њих, да пажљиво прочитају моју причу о вуку и јагњету. Учине ли то, ја верујем, да они неће у тој причи наћи све оно што је нашао њихов верски старешина, нити ће осетити оно што је он осетио. Један просвећен Јеврејин, као и сваки други просвећен човек, зна, да у прошлости свакога народа има свакојаких људи, има пшенице и кукоља. На што би се онда он срдио на некога, ко би указао поред пшенице и на кукољ у прошлости народа Јеврејског?

Најзад Вам морам признати, Господине Уредниче, да за мене остаје недокучива тајна, шта је требао Врховном Рабину, који ужива пажњу и пошту у круговима престоничким — шта је њему требао цео овај гротескни коментар, на моју просту и јасну причу о вуку и јагњету.

И помоћу какве је вештине могао он пронаћи, да она моја прича "личи" на средњевековне клевете противу Јевреја, да су ,,они доносили, кугу тровали бунаре" и.т.д.? Ја то не знам. Нити пак дозвољавам својој машти, да ствара разне комбинације, које могу изгледати вероватне али не и поуздане. Ви ћете све то боље знати тамо у Београду.

Како цела ова ствар изгледа толико страшна, да већ прелази у хумор, дозволите ми да завршим са једном хумористичком причом, коју сам чуо од покојног проте Ђурића.

Седели смо једанпут више нас у друштву са симпатичним протом. У разговору рећи ће прота некоме од нас: ,,не дирај у мртву Јану, да не узбуниш цело село против себе!" Кад смо га питали, како је та изрека постала, прота нам исприча

У једном ужичком селу била нека зла жена Јана, која је целом селу додијала. Умре Јана, и остави после себе унуку. Из сличности или из поштовања према баби ова унука није дала никоме ни речи преке прословити о својој прамајци. Када би се неко усудио нешто неугодно рећи о мртвој Јани, унука би Јанина јурила по целом селу и викала, како тај и тај човек устао против целога села, и хоће село да упропасти. И село би се из досаде дизало, против таквог човека. Отуда изрека: "Не дирај у мртву Јану, да не узбуниш цело село против себе."

 

Примите, поштовани г. Уредниче , уверење о мом истинском поштовању.


Свети Владика Николај Охридски и Жички

Сабрана дела, књига десета, страна 640 .

* Весник Српске Цркве, бр. 1. 1928. стр. 42-45   
 

[Српкиња]

БОГОМОЉАЧКИ ПОКРЕТ





Свети Владика Николај Велимировић Жички

Богомољачки покрет који је у нашем народу заживео почетком 20. века заслугом Св. владике Николаја Жичког, пустио је своје благодатне корене и међу православним Србима у Швајцарској.

Игуман Гаврило Лепавински је благословио оснивање Богомољачког покрета у Цириху 2001 године. Чланови овог молитвеног покрета су се окупљали по приватним кућама и свако на свој начин чували чистоту православља. По оснивању цркве Успења Пресвете Богородице безпоговорно су стали у службу цркви својим искреним и неуморним радом. Чланство Богомољачког покрета се увећало и добро организовало и сада има 25 чланова. Они су редовни молитвени посетиоци богослужења и учествују у свим активностима цркве. Они су од велике помоћи свештенику и својим примером позитивно делују на духовно узрастање наше цркве у дијаспори. Такође су били и остали смерни приложници како за своју цркву, тако и за светиње Српске цркве у отаџбини. Слава Богомољачког покрета је пета недеља ускршњег поста посвећена Преподобној Марији Египћанки.

Сестра Серафима, монахиња манастира Липовца код Алексинца је прво чедо богомољачког покрета која је своју веру преточила у анђелски чин монашког завета.

Слава Господу на свему.

Преузето са: http://www.pravoslavnacrkva.ch/parokhia/bogomoachki-pokret/

07 Мај 2009 године

   

[Биљана Д. Матић]

СВЕТИ НИКОЛАЈ ЖИЧКИ
ГЕСЛО НОВЕ СРБИЈЕ

Човек изнад свега.
Бог изнад човека.

Не култура
Не прогрес
Не интернационала
Не индустрија
Не наука
Не вештина
Не држава
Него човека изнад свега
А Бог изнад човека.

Грех Европе је у томе што је ставила ствари, трговину, науку, државу и сву природу изнад човека и изнад Бога.
У Европским круговима овога периода све је узвишено само су двојица понижена: Бог и човек.
Све је у зачељу трпезе само је Бог и човек у дну трпезе, да купи мрве...

Србија не треба да се руководи пропалим начелима западним, тј. она неће постојати на култури и ради културе, ни на демократији ни ради демократије, ни на каквој партијској политици, ни на каквом европском ''изумију'': ни верском, ни политичком, ни економском, нити друштвеном.
Она се мора уредити у име Христа Бога, а у има братства и домаћинства. Кад се држава буде посветила и заветовала Христу Богу, лако ће завладати братство међу Србима, а када завлада братство лако ће се уредити домаћинство. Под домаћинством сав привредни и друштвени поредак. Бог, братство, домаћинство!

1.   Да би се уредила држава претходно се мора уредити народ.
2.   Да би се уредио народ претходно се мора уредити породица.
3.   Да би се уредила породица претходно се мора уредити човек.
4.   Да би се уредио сваки човек понаособ мора да се прибилижи Јеванђељу Христовом, да му се срце растопи од љубави и разум осветли истином. Без светлости и топлоте не бива (и не би никада бивало) органске природе. Тако и без светлости и топлоте духовне не бива ништа у образовању какрактера једног човека. 
 

[Биљана Д. Матић]

Из дела Владике Николаја Велимировића
ХРИШЋАНСКА СЕДМИЦА


   Понедељак

   Дан ангелски. Бог је почео стварање света са стварањем ангела. Поклони се ангелима Боијим па почни сваки посао у понедељак. Говори много пута :»» «Свети Архангели и ангели Божји, молите се Богу за мене грешног.»» И окрени се на десну страну своју где стоји иза те ангео хранитељ и реци више пута: «Свети ангео хранитељу мој, спаси мене грешног. Ангеле мој, хранитељу мој, удаљи ми са пута сваку непријатност (зло). Амин.
   
        Уторак

   Је посвећен светоме и славноме пророку и претечи Крститељу Господњем Јовану. Више пута у току дана  ма где били и ма шта пословали да спомињемо име његово и да му се молимо: «Свети Јоване Крститељу моли Бога за мене грешног.»
      Пресвета Богородице спаси ме.
   
        Среда

   Је посвећена крсту и страдању Христовом. У среду је издајник примио 30 сребрењака да изда Господа свога. Крсту се клањамо и постимо тај дан. Више пута у току дана поновити (са поклонима):
-   Крсту твојем поклањам се Владико и свето васкрсење Твоје славим.
-   Господе, силом Крста Твојега очисти мене грешног.
-   Господе, силом Крста Твојега просветли мене грешног.
-   Господе, силом Крста Твојега исцели и спаси мене грешног. Амин.

       Четвртак

       Је посвећен светим апостолима и светом оцу Николају.
       Моли се овако:
-   Свети славни апостоли, молите се за нас грешне.
-   Светитељу оче Николаје моли се за мене недостојног.
-   Господе благи  дај ми истинско покајање и спаси ме од сваке беде
        видљиве и невидљиве по молитви Пречисте Матере Твоје и свих светих апостола и светог оца Николаја. Амин.


         Петак

       Је посвећен часном крсту и страдању и смрти Господа нашег Исуса Христа. Православни хришћани поштују овај страшни дан, постом и поклоњењем  часном Крсту. Поклањај се Крсту        Христовом у мислима стој под Крстом Његовим са Пресветом Мајком Његовом и моли се:
-   Крсту Твоме поклањам се Владико и свето васкрсење Твоје славим.
-   Силом крста Твојега часног, Господе Исусе Христе помилуј и спаси
        нас – моју породицу и мене грешног. Амин.

   Субота

   Је посвећена светим мученицима и свим светим Христовим и посвећена је још и свим умрлим православним хришћанима. Тога дана уздижу се молитве свим Светим говорећи:
   «Свети Сви Свети молите Бога за нас.» Амин.

   Недеља

        Је дан Христовог Васкрсења, дан Христове победе, задовољење правде и откривање истине, дан славе љубави





        ЗНАЧАЈ БОГОЈАВЉЕНСКЕ ВОДИЦЕ

   Чува се целе године јер помаже у свакој болести, кад деца имају страх ноћу, кад човеку нагло позли, кад не може да подноси болове у болести, кад му се смућују помисли и не зна како једну ствар да реши, са вером се употреби богојављенска вода. На сам дан Богојављења црква дозвољава да се том водицом покропе све одаје и сваки кутак и да сва чељад пије колико хоће. Али свим другим данима не сме ништа да се кропи, сем да се пије у болести. А здрави, ако желе морају 2 –- 3 дана да посте и да онда ујутру узму воду.

[Биљана Д. Матић]

Заклетва Карађорђевих војника

"Заклињемо се именом Бога Оца, Сина и Светога Духа, Пресвете Тројице, Једнога Бога и Пречисте Богородице, Свим Светим и Великомучеником Георгијем и Часним крстом, да ћемо нашему Благотворноме вођи и заповеднику Србије, Врховној Власти, нашим Војводама и осталој Господи капетанима и подофицирима верни и покорни бити, њихове заповеди и налоге тачно испуњавати, Државу и Домовину у сваком случају заштићивати, наше заставе чувати, а топове ни у ком случају не остављати. Друг Другу веран бити и један другог бранити. У сваком случају службу и дању и ноћу верно одржавати и никада ни у какав преступ или неверство ступати. Тако нам Бог помогао."


Владика Николај Велимировић
ПРАВОСЛАВНИ ВИТЕЗ

— Неколико одлика Вожда Карађорђа —

Карађорђева побожност

,,Карађорђе је био добар и веран син Српске православне цркве” пише наш историчар др Страњаковић. Још на почетку Устанка руски цар Александар І послао му је сабљу са натписом: ,,браниоцу православне вере и отечества”. Кад год би устао изјутра, Карађорђе се Богу молио. Увек је говорио ,,ако Бог да и Боже помози”. Постио је све посте, и мале и велике, и у његовој кући пост је строго одржаван. Чак и о његовој слави св. Клименту, који спада уз божићни пост, 25 новембра по старом календару. Били гости или не били, морало се постити. У шанчевима пред борбу, по Вождовој заповести, свештеници су вршили молитве, а после борбе - благодарење Богу.
Једном свом војводи писао је Карађорђе ,,да, свештеници свуда чине молитве и бденија на умоленије Бога да нас укрепи против душмана, да би с Божијом помоћи победили и сатрли”.
Кадаје 1812. године Наполеон ударио на Русију, Карађорђе је наредио митрополиту (Грку Леонтију) да се по свима црквама чине молепствија за победу ,,над непријатељем рода Славјанскога”, а уз то још и молитва Богу ,,да престане киша којаје у то доба падала”. У време Устанка народ је говорио да се бори „за крст часни и слободу златну". И сам Карађорђе употребљавао је те речи. У једном писму црногорском владици Петру I Светом, каже он, какоје српски народ устао у борбу за „своју слободу, своје светиње и манастире". На другом месту он вели, „боље је у својој вери умрети него веру своју погазити, зашто се у Св. Евангелију говори: ако праву веру имаш то и спасен будеш — дакле, боље је у својој вери умрети него пред Богом и пред народом осужден бити, а Свемогући Бог хоће нам помоћи". Своју прокламацију народу 1813. године завршава овом молитвом Богу:
„Боже помилуј и охрабри народ српски и сердца синова српских. Амин. Боже свемогући разори и победи силу турску, која је наумила разорити благочествије твоје. Амин."
Уједној другој прокламацији Карађорђе прети смртном казном „ко не буде хтео онди гди је нађен бијући се умрети за своју веру и закон, за свој род и отечество, за своју славу и царство небеско, што ће га народи и његови потомци славити и благосиљати и свеће му палити".
Свештеницима и калуђерима Карађорђеје одавао велико поштовање. Много је волео проту Атанасија из Орашца, проту Матеју, попа Луку Лазаревића, попа Смиљанића, проту Милутина из Гуче и остале, код којих је наилазио на разумевање и подршку. Али ко би се од свештеника огрешио, кажњавао их је исто као и световњаке. Тако, чувши да митрополит Леонтије, Грк, нешто плете против њега са Турцима и неким војводама, он га уведе у једну кућу и ту га добро истуче. — Помагао је да се оправе цркве порушене од Турака. Пролазећи кроз село Коњевић код Чачка, упита сељаке где им је црква, и они му покажу једну колибу. Карађррђе одмах извади 12 дуката и даде им да праве нову цркву. У свом месту Тополи, у близини своје, куле, сазидао је дивну цркву, која и до данас служи.


Карађорђева речитост

Ћутљиви Карађорђе могао је бити и веома речит. док је он успешно ратовао у Санџаку 1809. године, Турци заузму Делиград и нагло пођу на север дуж Мораве. Многе војводе српске, по наговору злокобног Родофиникина, и заједно са овим, пребегну у Аустрију. Карађорђе хитно крене ка Београду. Рекне војводи Сими Марковићу, како иде да убије „онога пса — Родофиникина". Кад је на обали Саве видео огромну масу народа спремног да пређе у Аустрију, он се није могао уздржати да не заплаче. Онда је почео саветовати народу, да не бежи из своје отаџбине, окривљујући за сву несрећу Родофиникина. По том са једне узвишице одржао је народу овај снажни говор:
„Родољуби, у оваквој несрећи треба се више него икад охрабрити и показати свету, да сте достојни потомци ваших предака. Отаџбина је ваша у опасности и она данас тражи вашу брзу помоћ. Дочепајте оружје и полетите пред непријатеља, да га победите или умрете. Узрок нашега рата је оправдан, и Бог ће благословити наше оружије. У свим борбама па и у највећој опасности ја ћу бити пред вама."
Силан је утисак оставио овај говор на народ. Хиљаде њих придружили су се Карађорђу. И Вожд је успео да за кратко време стукне Турке ка Нишу, за границу ослобођене Србије.
Сравни овај Карађорђев говор са бомбастиком Бонапартином (пред Клеоповом пирамидом у Мисиру: „Четрдесет векова гледају у вас, војници"!) или његовог подражаваоца Мусолинија! Разлика у говорима долази од разлике у циљевима војевања. Два латинска диктатора хтели су одушевити своје војске за освајање туђих земаља, док је сељачки вожд српски хтео својим речима покренути свој поробљени народ на борбу за сопствену слободу и независност. Тамо речитост хладног рачуна, овде речитост правде Божје.
 
Карађорђева скромност

Пише апостол Павле наједном месту: „Држим све да су трице само да Христа добијем" (Филип. 3, . Велики људи су прожети или „занети", једном једином великом идејом. Изван те идеје за њих је све споредно, ништавно, трице. Карађорђе је био такав — велики човек. Њега је прожимала и заносила само једна велика идеја — ослобођење српског народа. Том идејом он је живео и дисао; о њеном остварењује мислио дан и ноћ, на њој је радио до последњег даха и издаха. Све остало било је за њега незнатно и споредно. Руском посланику Пауличију јасноје он изрекао своју идеологију. „Упамтите добро, рекао је Вожд, да ја ништа друго не желим него да видим своју отаџбину потпуно и за увек ослобођену од турског јарма; тада ћу се одрећи свега и поново вратити своме плугу". Живео је скромно. Просто сељачки. Хранио се сељачки, одевао се сељачки. Пуних седам година Устанка од 1804. до 1811. године није примао никакву плату из државне касе. Немачки историчар Ранке пише да Карађорђе није марио „за блесак и величанственост; кад је стајао на највишој висини и онда је носио старе своје чакшире, изношени гуњац и познату црну шубару". Познат је овај случај:
После битке на Дрини 1810. године дођу неке турске старешине из Босне, да моле Србе, да им ови предају заробљене Турке, као и мртва тела убијених Турака. Дошли су у војни стан гдеје био и Карађорђе са осталим војводама. Војводе српске били су одевени у богато беговско одело, са златом и сребром, а Карађорђе у гуњу и белој кошуљи, тозлуцима и опанцима, Турци се здраве са окићеним војводама а на Карађорђа нису се ни обазирали. Упитају Турци: — А где је бег Црни Ђорђе?
На то ће Карађорђе одговорити: Ја сам Црни Ђорђе, неком црн неком бео. Турци му нису поверовали мислећи даје тај прости сељак послужитељ код српских војвода и да се он шали са њима.. Зато кад су се опраштали с војводама, рекли су овима, да у име њихово: „поздраве бег Ђорђа!"
Карађорђе је био до крајности скроман, зато што је у души и пред очима имао само једну идеју, један циљ: ослобођење народа и земље од Турака. на све остало он се није обзирао. У томе је била његова снага, на коме је почивао његов ауторитет и његова узвишеност над његовим војводама. Многе његове војводе раслабила је множина циљева. Јер мада су и они имали за циљ да се Срби ослободе, они су исто време циљали и на богатство и власт и част и уживање и беговски сјај. Међутим сви ови споредни и лични циљеви њихови ишли су на штету главног циља, Карађорђевог националног циља. Кад су војводе као Младен Миловановић и Милоје Петровић постале — газда Младен и газда Милоје — катастрофа је морала доћи. И дошла је 1813. године. Истоветни узроци који су произвели и друге две катастрофе у српској историји: косовску и југословенску.

Карађорђев ратни морал

Карађорђе је био строг али правичан. Кад је његов рођени брат погазио закон и поштење, он га је дао обесити. Кад су неки српски ратници по освојењу Београда стали убијати и пљачкати Турке, Карађорђе је издао строгу наредбу да се с тим престане, После тога два Србина буду ухваћена на делу пљачке, и Карађорђе заповеди да се оба одмах обесе.
О сличним примерима учили су нас у школи, али мање о Карађорђевом племенитом и човечном понашању према побеђеном непријатељу. Међутим баш ти многи примери представљају у најлепшем сјају нашег православног витеза. Године 1804.
 
Срби победе Турке на Руднику, тврђави чувеног злотвора Сали аге, званог ,,Руднички бик". Уплашене заробљенике турске Карађорђе охрабри обећањем, да им се ништа рђаво неће догодити, а они нека слободно раде и тргују као и пре. „Жене и децу побијених Турака и оних који су побегли није дао злостављати већ је наредио, да се испрате за Ужице и Чачак", који су још били под турском влашћу.
По освојењу Београда Карађорђе је показао „крајње човекољубље према предатим Турцима и њиховој чељади". Наредио је да се турској сиротињи свакога дана дели хлеб; многим турским женама, које су бећари у оном општем метежу опљачкали, Карађорђе је одмах указивао милост, одредио им две џамије за становање, постарао се да добијају храну и поставио стражу да их чува.
У Сјеници 1809. године изведу пред Карађорђа педесет и седам турских жена и девојака. „Он им даде да се пресвуку у чисте хаљине и на.частан начин отпусти их и преда Турцима".
У селу Венчанима тешко се огреши неки Томаш туфегџија. Чувши да Карађорђе хоће да га зато ухвати и казни, он побегне, а сељаци доведу пред Вожда сина Томашева, Но Карађорђе не хтедне сину ништа учинити говорећи му: „Син за дела оца не одговара".
Не убијати разоружаног непријатеља, нахранити и оденути робље, не светити се деци за грехе родитеља, не присиљавати на промену вере, оставити слободу неборцима, не дирати част и образ женскиња — то је ратни морал правих људи и великих хришћанских војсковођа. Таквим моралом у вишем степену руководио је у ратовима — Православни Витез, бесмртни Карађорђе Петровић. Његовом примеру оваквог ратног морала следовале су српске војске у многобојним ратовима за минулих сто и педесет година.
 
 
Србобран, 1955. године

 

[Биљана Д. Матић]

Србине, знај ово и запамти и ходи мудро као и твоји оци. Не дај свакоме да буде пастир. А кад имаш добре пастире то је небески дар већи од целога света.
Поштуј добре свештенике своје као дете родитеље своје, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.

Свети Николај Жички

[Биљана Д. Матић]

СРПСКА ПОКАЈНА МОЛИТВА

Царе вечни и Господе небеса и земље, Исусе Христе Боже наш, милостиво чуј и услиши молитву нас грешних и недостојних слугу Твојих. Нас ради, Господе, Ти си испио чашу горчине, од безаконика на крст прикован, страшне муке си претрпео на крсту, Искупитељу наш, и крв Своју пречисту излио, да нас грехом прокажене очистиш, исцелиш, осветиш и удостојиш царства Твога.Но ми се показасмо као лењиве слуге, лењива ума и срца и раслабљени од безакоња презресмо превелику жртву Твоју за нас и окретосмо се од Тебе да потражимо спасење онима где спасења нема; положисмо своју наду не у Тебе, који једини можеш помоћи и спасти, него у себе и у људе и у варљиве ствари и у пролазне сујете света овога. Зато су нас на кривим путевима нашим сусреле све беде и невоље овога света. Јер остависмо Тебе, богати Извор воде живе, и пођосмо да тражимо воду у пустињи. Остависмо Тебе, Хлеб Живота, и пођосмо хранити душе своје погубном и трулежном храном греха. Остависмо Тебе, светлост света, и залутасмо у таму, у којој се не види ни човек ни Бог. Напустисмо Тебе, Који нас никад не напушташ. Напустисмо Тебе, јединог Човекољубца и верног Пријатеља свих људи и одосмо куцати на непријатељска врата, тражећи пријатеље међу непријатељима, спасиоце међу човекоубицама и помоћнике код оних који одмажу.
Зато се кајемо, Господе свесилни. Помози нам да се још више кајемо. Кајемо се, гледајући у Тебе распетога на крсту из љубави према нама. Кајемо се, гледајући у главу Твоју Божанску, увенчану трновим венцем, да би увенчао нас венцима непролазне славе небеске. Кајемо се, гледајући у отворене ране на телу Твом и у крв Твоју пречисту, изливену драговољно за очишћење и исцељење греховних рана наших. Кајемо се и приклањамо главу и колена пред крстом Твојим, помози нам да се још више покајемо.
Покајане помилуј нас, Исусе Сине Божији, јер само нас милост Твоја може спасти. Не остави нас саме себи, јер без Тебе не можемо ништа учинити. Не отступи од нас, да не постанемо плен адских сила. Но брзо нам притеци у помоћ и спаси нас. И даруј нам благодатну силу духа Твога Светога, као што си даровао светим апостолима и угодницима Твојим. Да би се Духом Твојим очистили и исцелили, и прославили и препородили, те да би појединачно и свенародно, као деца светлости, могли, слично ангелима, славити и хвалити Тебе, Спаситеља Свога са оцем и Духом Твојим светим. Милостиво чуј покајнички глас наш и услиши нас преко молитава Пречисте Твоје Матере и свих Твојих светих. Амин.


Св. владика Николај

[Увчанка]

БЕСЕДА О НЕУТРАЛНИМА

Ево нам опет Видовдана. Ево данa, који никад неће постати ноћ докле год Срби буду били хришћански народ, љубитељи Крста и слободе. Јер овај дан је показао цену царства небеснога. И земаљско царство не добија се јефтино, а Турци га нису јефтино платили. Али је небесно царство много скупље, и Лазар га је платио жртвовањем себе и целе српске војске.

Ево дана, када је један хришћански народ све изгубио и добио више од изгубљенога. Ево дана, који као страшни суд виси над народом истовремено благосиљајући и проклињући. Кога благосиља Видовдан? Оне, који вером Христовом живе и дишу, и за Христову веру страдају и гину. Кога проклиње? Проклиње неутралце. Потребно је ово нарочито истаћи, јер је корисно за наше дане. И сам Бог одбацио је као проклете оне, који су неутрални у пресудним борбама између Христа и антихриста. Сведочанство о томе налазимо у последњој књизи Светога Писма, где Христос заповеда еванђелисту Јовану, да напише цркву у Лаодикији и да каже: „Знам да нијеси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Но, како нијеси ни студен ни врућ, избљуваћу те."

Ни студени ни врући у Лаодикији били су они, који су се називали хришћанима, али су у исто време узимали учешћа у паганским светковинама и држали незнабожачке обичаје. Ни студени ни врући у време Косовске битке били су они Срби, који нису хтели на Косово из бојазни од мухамеданске силе. Доцније су се многи од тих неутралаца потурчили.

Господар Вук Бранковић био је типичан неутралац у то време. Ни студен ни врућ. Он је остао проклет не зато, што није дошао на Косово, нити зато што се борио уз Турке против Срба, Не! Него само зато што је остао неутралан у току битке, која је решила судбину Србије и Балкана за пола хиљаде година. Рачунао је, да ако Срби победе, он је ту с њима, као Србин и још Кнежев зет. Ако ли пак Турци победе, они ће му бити благонаклони, пошто се није борио против њих. Рачун погрешан. Ускоро после битке један турски паша рекао му је: „Када ти ниси био веран своме цару, како ћеш бити веран моме цару?" Проклет од Срба, презрен је био од Турака. Тако је неутрални Вук изгубио оба царства, и небеско и земаљско. И остао је проклет у народу српском. То су његови потомци горко осећали и често се јадали, како их проклетство Вука ужасно погађа.

Ако сад примените косовску етику на наше поколење, видећете два супротна табора широм света. Један табор чине христоверни а други безверни. Између њих рамљу на обе ноге маловерни или неутрални. О безверцима или безбожницима није потребно ни говорити. Св. Писмо их назива лудацима, а српски народ непоменицима (као и демоне), јер одбацујући Бога, они су и несвесно постали слуге демонске.

Но погледајмо неутралце, који стоје између верних и безверних, између националиста и интернационалиста, између Христа и Антихриста. Они јадници заборављају, да Христос за деветнаест столећа није изгубио ниједну битку, нити ће и - једну изгубити до краја времена, до Страшног Суда. Не знају, да је он себе прогласио победиоцем света унапред, пре своје крсне смрти, а још јаче после свог славнога Васкрсења, кад је рекао: „Даде ми се свака власт на небу и на земљи."

Страх и рачун ствара од људи неутралце. Луд страх и погрешан рачун, као и Вуков. Лудим страхом за себе и своје сроднике и погрешним рачуном они навлаче проклетство Божје и народно на себе и на децу своју баш исто онако као и неутрални Вук Бранковић. У једном времену као што је наше, када се води гигантска светска борба између вере и безверја, и када организовани атеизам устаје свим снагама против Христа, против 10 Божјих заповести, против породице, душе и човекољубља, и то не само у комунистичким државама већ и, више или мање, у свима земљама - неутралност је издајство Христа. Јер ко може да помогне истину против лажи а не помогне је, тај помаже лаж. И ко може да помогне правду против неправде, а не помогне је, тај помаже неправду. У борби истине и лажи, и правде, неутралност значи помагање зла. Христос је као оштрим мачем поделио људе у две групе рекавши: „Ко није са мном, против мене је." Они, који нису ни врући ни хладни, дакле, неутрални, Њему су одвратни.

Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа. Вековима борећи се за истину  вере, за слободу и за правду, српски народ постао је веома осетљив у погледу ове три неопходности за достојанствен живот    појединаца и друштва, тј. вере, слободе и правде.

Ја се сећам из детињства оног првог рата између Јапана и Кине. Ратобории Јапанци беху напали мирне Кинезе. И Срби су били на страни Кинеза. И ми као мали ђаци симпатисали смо Кинезима. И зар се сви ми живо не сећамо такорећи јучерашњега рата талијанских фашиста против Абисинаца? Сав српски народ без изузетка, револтирао се против бруталних нападача и њихових нечовештава над једним сељачким, хришћанским народом. И тако Србин није могао бити неутралан ни у једној борби зла против добра, ни у једној борби мрака против светлости, ни на најудаљенијим крајевима света, а камоли пред својом кућом и у својој кући. Најмање приличи Србину бити неутралан у садашњости. И заиста, врло је мален број неутралних Срба у свету. Но и тај мали број, нажалост, веома је штетан. Штетан је по Српство уопште, а штетан је и по Америку и по Хришћанство.

Можда је ово последњи Видовдан, који их опомиње, да се више не колебају, него да се сврстају с браћом својом, која се боре и раде за тријумф вере, слободе и правде у свету. А вас, браћо и сестре, који сте одавно изабрали свети пут предака својих, светаца, витезова и мученика наших, нека Господ Бог троструко благослови по молитви светога кнеза Лазара и свих косовских јунака! Амин!

(Чикаго, 1948)

[Биљана Д. Матић]

Беседа на Велики Понедељак Свети Николај Жички

И завиђаху браћа Јосифу... и продадоше Јосифа Исмаилићанима за тридесет  сребрника; и они одведоше Јосифа у Мисир. (1. Мојс. 37)
 
            У данашњим песмама и поукама Православна Црква истиче краснога Јосифа као праобраз Спаситеља нашег у страдањима Његовим. Јосиф је страдао због зависти браће своје. Завидљива браћа продала су Јосифа трговцима за тридесет сребрника. Но, по Божијем промислу, Јосиф је у ропству постао велик и славан. И као такав, он је у гладне године исхранио браћу своју и спасао њих и жене  њихове и децу њихову од гладне смрти. Тако је он буквално испунио речи Христове: "Ко тебе каменом, ти њега хлебом" иако те речи тада још нису биле
 јављене свету. Он је после доселио браћу своју и оца свога у Мисир, и кроз то определио цео даљи ток израиљске историје. Не он, него (кроз њега) Бог. Јер Господ чува праведника од свих беда и прославља га у сва времена. Потомци оне исте браће, која су Јосифа хтела уништити, припремали су уништење и Сина Божијега. Завист праотаца према бољем од себе, пренела се и на прапотомке. Један од њих, продао је Учитеља свога за тридесет сребрника. И сви скупа предали су га незнабошцима на осуду, онако како су и праоци њихови предали младога
 Јосифа незнабошцима. Сличност је заиста велика, и поред све  разлике у сразмери. Због те сличности, Црква данас спомиње судбу Јосифову. Да покаже свима нама, како је отров зависти дуготрајан. Како се тај отров преносио са отаца на синове кроз сто поколења од Јосифа до Господа Христа.
          Нису помогле ни све милости Божије, према том народу кроз хиљаде година. Нису га обратила ни сва страшна Чудеса Божија кроз сву његову историју.  Остале су узалудне све опомене Божије. Сва викања пророка угушена су у крви. Оци су убијали једне пророке а синови су им подизали споменике; синови су опет убијали друге пророке и остављали унуцима труд око споменика, који су сведочили о њиховим злочинима.
         Ја се чудим многим људима нашег времена што пишу књиге против Јевреја, кад постоји Библија. Цела Бибилија представља језовиту оптужбу племена  Израиљева, са изузетком нешто праведника. А Бибилија је књига коју нису писали ни Аријевци, ни антисемити, ни Хамити, ни Јафетити, него баш сами чисти Јевреји. Овако је писао велики пророк Исаија, кога су они после тестером жива престругали, па му на гробу подигли споменик - овако он говори и оптужује:
       "Безакоња ваша растависе вас од Бога вашега, и греси ваши заклонише лице Његово од вас да не чује. Јер су руке ваше оскрнављене крвљу и прсти ваши безакоњем; усне ваше говоре лаж, и језик ваш изриче опачину. Нема никога да виче за правду, нити има кога да се пре за истину; уздају се у ништавило и говоре лаж; зачињу невољу и рађају муку. Носе јаја аспидина и ткају паучину; ко поједе јаје њихово умре, ако ли га разбије излази змија. Ноге им трче на зло и брзи су на проливање крви праве; мисли су им  безакоње; на путевима је
 њиховим пустош (Исаија 59)."
           Ово није ни пола стране од оне оптужбе која износи близу 1000 страна, и која се назива  Библија. Зашто, дакле, да ми пишемо оптужбу на тај несрећни народ, кад су је они сами написали, и као зеницу ока чували и очували кроз векове и свету предали? Није ли и сам Спаситељ рекао Јеврејима: Немојте мислити да ћу вас ја тужити Оцу; има ко ће вас тужити – Мојсије (Јн. 5,45). Мојсеј, и сви  пророци, и сви апостоли - све њихови људи њихове крви и језика. Стога их нећемо ни ми ни тужити, ни судити, него ћемо са страхом и трепетом данас
 посматрати недело њихове зависти према Безгрешноме Господу и Спаситељу нашем. Као кад један лекар расече мртво тело пијанице, па показује његово  срце и јетру и бубреге и мозак, све надувено и разједено од алкохола, тако Црква пред нама данас отвара душу Христових судија и убица, и показује нам ту душу сву разједену и поцрнелу и иструлелу од зависти. Један само поглед на ту гадну душу испуњава нас крајњом одвратношћу и утврђује у нама чврсту одлуку да се нећемо никад подати зависти. Јер завист није од нашег Створитеља, него
 од нашег непријатеља и рушитеља. Завист је атмосфера пакла; она је ваздух који демони дишу, храна којом се хране, пиће којим се поје, отров који испуштају из себе.
        Но, да се не задржавамо дуго ни у мислима на овој пакленој отровној атмосфери. Погледали смо на лешеве отроване завишћу, и доста. Не треба се ни у мислима задржавати на злу. Чак је опасно на зло и мислити, јер се ум човечији од тога раслабљава. Уклони се од зла и сотвори добро. Дигнимо се свим мислима у поднебље здравља и светлости. То је поднебље у коме је Господ наш Христос. Ту се удише и издише добра воља. Ту се ум храни позитивном божанском истином, а срце поји радосном божанском љубављу. Ту се човек радује добру свога
 ближњега и брат се весели напретку свога брата. Ту кад се неко узвиси трудом и поштењем, стотину руку помажу му да се још више узвиси; а кад неко падне стотине руку пружају се да га дигну. Ту с песмом  један служи многима и многи једноме. Ту свак постаје велики на тај начин што се труди да друге учини великим. И свак постаје славан, трудећи се да друге прослави. И свак постаје срећан трудећи се да друге усрећи.  И свак бива сит трудећи се да друге нахрани. И свак се испуњава радошћу трудећи се да друге обрадује. Ту влада здравље и
 светлост. Ту се човек враћа у своје првобитно нормално стање. Он се покорава Богу као родитељу своме. И све бива ново и препорођено: и човек и сва твар. И небо се отвара широм и Благослов Божији излива се на људе. У то и такво поднебље хтео је Господ Христос уздићи сав род човечији из отровне атмосфере зависти, мржње, себичности и братоубиства. И успео је у томе. Ако ли се каже да Он није успео да дигне све, то није Његов неуспех, него оних који му нису хтели пружити руку за своје спасење; који су више волели таму него светлост, и
 своју несрећу више него своју срећу. Ако није успео са фарисејима, успео је са апостолима; и ако није успео потпуно са јеврејским народом, успео је са многим другим народима. Ако није успео са некима, успео је са многима. Његова војска спашених у Царству Небеском за две хиљаде година броји се на милијарде. Ја бих желео свим срцем да и ви сви будете уписани у успех Христов, и да сте сви у војсци спашених, заједно са оцима и праоцима вашим, толико намученим за име Његово. Њему Једином Неодољивом и Победоносном, слава и хвала у сва
 времена, и изнад свих времена, на век века. Амин.