srpskakuhinja

Прошлост нашег народа неће нам бити потпуно јасна док се не испита и његов живот у свим својим видовима, јер: "Није само историја позвана да нам скида таму с очију." Због тога сам за тему изабрао да проговорим и о спремању старинских јела која су остала очувана " код сиромаха и брђана, а они су и сву осталу традицију гајили наследно, од памтивека до данас.
Хроничари бележе да су Срби и Српкиње средњег века били лепи људи правилних црта лица, Словени помешани са Илирима и Романима, кадшто и с Грцима. Као и остали народи источне Европе, носили су дугу браду и косу. Најмногобројнији сталеж у старој Србији били су себри - сељаци. Живот су проводили у покорности цркви, владару и властели. Нису имали право на личну имовину, а живели су у планинским селима, око рудника, градских утврђења, манастира и река. У доба кнеза Лазара постојали су и слободни сељаци "Баштиници", са правом наслеђа имовине, али и они су били пођеднако сиромашни и зависили као и себри.
У трговима око рудника највише су грађене дрвене бараке, а у селима су се подизале само колибе од дрвета, покривене сламом. У кршовитим селима подизане су камене куће без креча а средиште куће свуда је било огњиште. Кухиња је код свих народа главни део куће, али нигде тако као код Срба. У српским селима кухиња се назива "кућа", а само у градовима - кухињом. Огњиште као централни део у свакој кући готово културно место. Поред њега се спавало, грејало, пекао се хлеб и готовила јела. Ту се увече окупљала породица и поред пламена се разговарало, планирало договарало о будућим пословима и појединачним обавезама. Ту су се деци причале приче, преносили историјски догађаји и легенде, учило се кућним вештинама...
Округло, елипсасто или четвртасто, огњиште је увек грађено пажљиво, по тачно - са колена на колено преношеним - пропорцијама, начину грађења, материјалу који треба употребити. Оно чега није било изворно у природи, веште сељачке руке су дељале, тесале, месиле у опеку...
Свугде се (и у манастиру и у отменој кући) јело за столом, који је био покривен стоном простирком. Уз сто се седело на клупама, троношцима или столицама. Посеђе у којем се кувало и из којег се јело било је "земљано" и дрвено. Понека богатија сеоска кућа имала је и бакарно, али оно се чувало само за специјалне празнике - славе, венчања, испраћање покојника.
Иако су времена о којима је реч далеко, далеко иза нас, задивљујуће је умеће оних који су правили посуђе за кување. На врелом огњишту оно је имало све особине данашњих експрес лонаца! Руднички сувоборски и ужички крај били су надалеко познати по мајсторима који су вешто правили "земљано" посуђе у којем се месо кувало брзо, а остајало укусно.
Хлеб се у селима пекао само на огњишту, од житног или кукурузног брашна. Жито се спремало за јело у зрну, прекрупљено или млевено, а кувана пшеница и кукуруз били су - и остали - често спремана јела. У сувоборском крају, али и у многим другим крајевима Србије, на цени је био бунгур, који се свугде припремао на исти начин, од јечма или пшенице. Као и данас.
Јечам се за бунгур кувао дуго, али не у кључалој води, већ се полако барио. Процедио би се и осушио, па се онда добро истуцао у авану. Пшенични бунгур се исто тако кувао, сушио као и јечмени, али се млео у воденици на крупно, као прекрупа. Већина сељака и једно и друго је употребљавала уместо пиринча, кувајући га са месом, млеком и у посним јелима.
Од кукурузног брашна куван је највише качамак, коме су додавани млеко, маст, сир, кајмак, сланина...
У свакој свечаности много се јело и пило, уз обавезну здравицу. Играло се коло око софре, уз звуке свирала и фрула...

све рецепти на нашем форуму